Битка код Ангоре

Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је србска тешка коњица.
Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро.

До почетка XV века Отоманска империја се простирала од Анадолије на истоку до Србије и Бугарске на западу. Једино је Константинопољ, последњи остатак некада моћне Византије, одолевао.

Сломивши последњи крсташки поход код Никопоља 1396. године, турски султан Бајазит I је учврстио западну границу која ће бити померена ка истоку тек након I Балканског рата. Међутим, догађања на источној граници натерала су Бајазита да сву своју пажњу и огроман део своје војне моћи окрене у том правцу.

У лето 1402. велика војска монголске Златне Хорде под вођством славног војсковође Тамерлана (Тимур) је кренула на запад, у Анадолију. По неким изворима, ова војска је бројала 600,000, чак и 1,000,000 војника, али су такве процене вероватно претеране. Реално, Тамерлан је повео између 100,000 и 200,000 људи у поход на Отоманску империју. То су били ветерани из Тамерланових дугих похода по Индији и Блиском Истоку, као и свеже трупе из Самарканда. Монголи су у својим редовима имали чак и неколико ратних слонова. Снага монголске војске је била у њеној покретљивости – сви војници су били одлични јахачи који су “научили да јашу пре него што су научили да ходају”. Ово је био “заштитни знак” војски Златне Хорде.

Султан Бајазит

Према једном персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. 29...Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача...Ђурађ, међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и из недаћа које су изгледале готово безизлазне.

Шах-и Зинде џамија у Самарканду, Фото: Wикипедиа

Лето 1402. Бајазит је дочекао у опсади Константинопоља. Хиљадугодишње зидине града су, међутим, представљале непремостиву препреку за турску војску и технологију тог доба. Чувши да је Тамерлан ушао у Анадолију, Бајазит је сакупио своје вазале, напустио опсаду града и са војском бројно приближно једнаком монголској кренуо у сусрет Тамерлану. Готово две трећине војске која је опседала Константинопољ је чинила пешадија. Доласком вазала, овај однос се нешто поправио у корист коњице, али је ипак више од половине војске која се супротставила Тамерлану чинила пешадија. Српски контигент је бројао око 20,000 тешких коњаника предвођених Стефаном Лазаревићем, уз Вука Лазаревића и Гргура и Ђурађа Бранковића.

Знајући да му Бајазит иде у сусрет, Тамерлан није журио. Неометано је пљачкао и палио богату Анадолију, старајући се да му војска буде одморна и нахрањена, истовремено спроводећи тактику “спаљене земље” и водећи рачуна о Бајазитовом положају. Монголска извидница је била на висини задатка, што је омогућило старом лисцу Тамерлану да спроведе свој лукави план.

Иако изморена дугим форсираним маршем ка истоку и са врло мало преосталих залиха хране, турска војска је и даље била опасан и способан противник. Желећи да још више ослаби Турке, Тамерлан нагло скреће ка југозападу, и даље примењујући тактику “спаљене земље”. Овим маневром монголска војска је заобишла турску и избегла да јој Бајазит препречи пут. Сада је Тамерлан био тај који је имао предност да изабере време и место битке. Бајазит се нашао у позицији да мора да сустигне покретљивијег Тамерлана у тренутку када су му војници били уморни, а залихе на измаку. И то кроз “спаљену земљу”.

Деспот Стефан Лазаревић, Фото: Wикипедиа

Тамерлан је као бојиште изабрао терен северозападно од чврсто утврђеног турског града Ангоре (данашње Анкаре). Подигавши камп на том месту, Монголи су контролисали све изворе воде у околини, изузев једног потока. Имајући предност од неколико дана у односу на Бајазита, Тамерлан је наредио да се тај поток прегради браном.

Стигавши у близину Ангоре, Бајазит се нашао пред избором: или да се повуче у околна брда и покуша да нађе алтернативне изворе хране и воде и одмори војнике док Монголи пљачкају по Анадолији или да ступи у бој. И поред свих околности које му нису ишле на руку, одлучио се за другу опцију. Разлози за овакву одлуку су могли да буду превелико самопоуздање (Бајазит до тада није изгубио ни једну битку), затим тешке економске последице монголског пљачкања (Анадолија је била врло богата, “срце” Отоманске империје) и политичке последице (избећи битку док Монголи пљачкају Анадолију би било сматрано за знак слабости Отоманске империје).

Сама битка код Ангоре се одиграла у петак, 27. јула 1402. Војска Златне Хорде се поставила у стандардну формацију: центар, лево и десно крило и резерва. Резерва, којом је командовао Тамерлан, се састојала искључиво од тешко оклопљене коњице, док су центар и крила били комбинација лаке и тешке коњице. Лака коњица је чинила предње, а тешка задње редове формације.

​Двојица од четворице Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров. Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије, она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор.

​Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и њихових коња , укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен , са свега петорицом својих одабраних људи, почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију. 30..Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”...