Џон Клугман, официр британске обавештајне службе који је Черчилу и енглеској влади, из Каира, слао информације о четницима и партизанима и шта се догађа у Југославији, био Стаљинов шпијун.
КАКО је дошло до тога да се Американци и Енглези разиђу у односу према четницима и Дражи Михаиловићу, што се десило после 1943. године? С једне стране у питању су саме америчке процене и упутства које је њихова обавештајна служба добијала од Стејт департмента или Беле куће.
Стејт департмент је био убеђен да ни партизани ни четници не уживају већинску подршку становништва и да је најбоље да се САД не опредељују у грађанском сукобу у Југославији. У Меморандуму који је доставио ОСС-у (Обавештајној служби САД) Стејт департмент је наглашавао како САД не желе посредничку улогу у том сукобу већ да он мора да буде разрешен демократски, кроз изјашњавање становништва на слободним изборима који ће у Југославији бити одржани након ослобођења. Исто тако нису желели да се војна помоћ коју су достављали користи у грађанском рату уместо против Немаца.
АУТОРСТВО овог меморандума приписује се Кевендишу Кенону. Ову “промеморију” за америчке обавештајце он је написао док је био на функцији помоћника начелника Одељења Стејт департмента за југоисточну Европу. Може бити да се и њему самом тај став – који је официјелно важио током читавог рата – касније чинио сасвим наиван. Неколико година касније – 1947. Кенон ће се и лично, као амерички амбасадор, наћи у Југославији, у Београду, где започиње његова дипломатска каријера.
Кевендиш је у Италији могао да чита и извештаје из штаба Драже Михаиловића које је слао пуковник Мекдауел. У једној од његових депеша овај обавештајни официр предвиђа да би, након што из Југославије оду Немци, у њој могао започети дуготрајни грађански рат који се неће моћи завршити без уплитања и савезничке интервенције Енглеске и Америке. Показаће са да је Мекдауел погрешио, али савезници би, да се којим случајем његово предвиђање остварило, упали у дугорочне и несагледиве проблеме. Британцима је, након одласка Немаца, за пацификовање далеко малобројнијих прокомунистички настројених грчких партизана било потребно више од 50.000 војника.
На разлоге енглеског преокрета и опредељења за Тита и партизане 1943. године Американци су гледали као на контроверзне не само током рата већ и касније. Такав њихов став неколико деценија након завршетка Другог светског рата оживеће када на видело избија чувена афера с кртицама СССР-а и КГБ-а које су, како се испоставило, годинама ровариле кроз британску обавештајну и државне службе.
У ОВОЈ афери разоткривани су чланови тзв. Кембричке студентске групе. Ту групу су чинили Ким Филби, Гај Барџес, Доналд Меклин, Ентони Блант и Џон Кернкрос, врхунски руски шпијуни на високим функцијама у британском министарству спољних послова и обавештаној служби. Испоставиће да је “шести човек” у овој групи другара још из студентских дана, и то као њихов лидер и “светионичар”, био – Џон Клугман. Клугман је официр британске обавештајне службе који Черчилу и енглеској влади, из канцеларије у Каиру, прослеђује депеше и информације о четницима и партизанима и шта се догађа у Југославији. То је исти онај британски обавештајни официр који ће свом колеги, официру америчке обавештајне службе Џорџу Мусулину, војном изасланику код Драже Михајловића, сместити “аферу непослушности”. Тако је, наиме, Клугман приказао Мусулинову одлуку да у авион који је у Италију враћао оборене америчке пилоте пусти (противно Черчиловој вољи) и четничку делегацију.
Клугман је прошао више безбедносних провера. Прву 1942. пре одласка у енглеско обавештајно одељење у Каиро, пошто се претходно као добровољац на почетку рата пријавио у војску. Тамо су га послали захваљујући добром познавању језика и прилика у Југославији. Следиле су још провере 1943. и 1945. увек са високим оценама. Брзо је унапређен у чин капетана, а потом и мајора британске обавештајне службе.
АМЕРИЧКИ официри за везу који су с њим комуницирали из Југославије запазили су његову наклоност ка партизанима коју, уосталом, није скривао. Да ли је Клугман имао баш толико пресудни утицај на Черчила и његову перцепцију покрета Драже Михаиловића? Шта са извештајима војних изасланика Фицроја Меклина и Вилијама Дикина који су изблиза пратили активности Тита и његових партизана и њихову борбу са Немцима? Шта је с пресретнутим извештајима Немаца који јављају о томе како их нападају и како главне борбе воде са Титовим партизанима?
И сами Американци имали су сазнања да су четници у Србији последњу пут напали Немце у октобру 1943. године, што им је јавио капетан Мусулин.
Амерички и британски официри који су били са Михаиловићем јављали су да је главни разлог Михајловићевих “ограничавања” напада на Немце његова “жеља да у односу на Хрвате етнички и бројчано сачува српско становништво”. Мусулин наводи како је на распитивање о разлозима јењавања борби против Немаца добио одговор како је то због одмазде према цивилноом становништву. Немци су стрељали стотину људи за једног њиховог убијеног војника.
ТИТО међутим није оптуживао четнике због смањења интензитета и броја напада на Немце већ због сарадње с њима. То није било исто, а у политичком контексту било је “убојито”. Наиме, у том случају напад и борба против четника, чак и са оружјем које су добијали од савезника, били су исто што и напад и борба против Немаца. Пред таквим оптужбама-тумачењима савезницима је, осим тога, било све теже да објашњавају или правдају еквидистанцу према зараћеним странама у грађанском рату који се одвијао упоредо са борбом против окупатора.
Мусулинови извештаји не говоре о сарадњи са Немцима, али он напомиње како је чуо да је четницима наређено да на сваки начин, куповином или крађом, “или чак мољакањем и позајмицом”, дођу до немачког оружја и муниције. Наводио је и казивања неких сељака како су Немци на друму, кратко, без обезбеђења, остављали камионе пуне муниције да би их потом четници муњевито испразнили и нестали. Сматрало се како Немци то никако не би чинили да су сумњали да ће њихова муниција бити употребљавана против њих.
Мусулин је у мају 1944. ОСС-у доставио и Михаиловићеву наредбу командантима четничких корпуса у којима Михаиловић наводи да се Немци у њихове борбе са партизанима нису мешали “иако са њима о томе није постигнут никакав договор”. Веровао је да ће тако и остати. Имамо велики број непријатеља, пише Михаиловић својим командантима. Не можемо се борити против свих истовремено. Сада су највећи непријатељи – комунисти.
Михаиловић је све до самог краја веровао у офанзиву америчких и британских снага на Балкану и да ће им се са својим јединицама он тада придружити у протеривању Немаца из Југославије и Србије. У пролеће 1945. је још веровао и да ће му они послати авион за извлачење.
РАЗМЕНА ТЕЛЕГРАМА
РАДИО-депеша британског официра за везу са партизанским јединицама упућена Команди у Италији 13. 9. 1944. године:
“Михаиловићев штаб разбијен. Михаиловић побегао с пратњом. С њим су амерички пуковник и два официра. Надамо се да ће Михаиловић бити ухваћен. Разјасните ситуацију у погледу америчких официра.”
Одоговор Команде из Италије британском официру за везу:
“Разјасните да је војни циљ партизана Београд, а не Михаиловић. Разумемо ваше искушење кад су у питању други циљеви, али је ваша дужност да се одупрете. Као британском официру за везу не приличи да нас срамотите и да кажете да се надате хватању Михаиловића.”
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
