А

Аристократија

Слој угледних људи у друштву који због свог порекла понекад имају већа права од других слободних становника.

Аутохтоно становништво

Становништво које кроз дуга историјска раздобља насељава одређене крајеве.

Аудио-визуелни извори

савремено доба омогућило је људима да трагове свог постојања забележе и помоћу звучних, филмских, видео и компјутерских записа: плоче, касете, фотографије, филмови; појављују се крајем XИX века.

Aрхајски

Термин којим се описује нешто што припада раном периоду грчке цивилизације (од око 650. пре н. е. до 480. пре н. е.); нешто веома старо.

Архив

Институција у којој се чувају писани историјски извори.

Б

Библија

Хришћанска света књига, састоји се од Старог завета и Новог завета.

Бакарно доба

Период развоја људског друштва после каменог доба, у којем су људи користили бакар (уместо камена) за прављење оруђа и оружја; једно од металних доба.

Бронзано доба

Период у развоју човечанства који је наступио после бакарног доба, током којег су људи користили бронзу за израду оруђа и оружја; једно од металних доба.

Буржоазија

Грађанска класа у феудалном поретку (насупрот племству и свештенству).

В

Владар

Владар (такође и владика, на старосрпском), према владарској идеологији преузетој од Византије, био је одређен "по милости Божијој" да влада државом. Припадао је владарској династији и имао је неограничену, апсолутну власт, то јест, био је власник територије државе као и свих људи који су живели на њој.

Схватање божанског порекла власти било је прожето хришћанским учењем о обавези поданика да му се покоравају као Божијем изабранику. Као и у Византији, временом се ствара јединствена спрега између духовне и световне власти која се назива хармонична диархија између владара и црквеног поглавара. Ова равнотежа је у Србији била много чвршћа него у Византији и ремећена је у само веома изузетним приликама.

Пошто је владар био "Богом дан", он је имао и одређене дужности у односу на своје поданике које су давале смисао његовој власти. Владар је имао два основна задатка: да служи Богу, тј. цркви и вери. Свети Сава тако у свом делу Служба св. Симеону владаре назива начелницима и чуварима отачаства и пастирима разумног стада. С обзиром да је основни задатак српских средњовековних владара био очување хришћанске вере и цркве, сви су они, а нарочито Немањићи, имали врло развијену ктиторску активност — подизали су цркве и манастире, обнављали старе и даривали их, а такође су се посветили и прогону јеретика. Други основни задатак средњовековних српских владара био је, да води бригу о држави, њеном проширењу и чувању, као и о својим поданицима, да управља њима као и да се стара о њиховом добру.

Винча

Преисторијско налазиште које се налази у истоименом селу на десној обали Дунава, 14 км југоисточно од Београда. Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касније настале у Месопотамији, Егеји и Египту. Винчанска култура била је у зениту развоја до 3800. године п. н.е., све док се нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата. Поред археолошког налазишта, Винча је позната и по манастиру Ваведење из XV века, као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча". На територији насеља Винча налази се и једна од највећих дивљих депонија у Србији.

Војвода

Војвода (латински: belli dux) је термин словенског порекла, који је првобитно означавао војног заповедника. Касније се термин почиње користити за гувернера провинције. Термин војвода је коришћен у средњовековним српским, бугарским, румунским, руским, пољским и мађарским државама.
По рангу војводе се обично налазе одмах испод краља или краљице, а изнад грофова. Њихов посед називао се војводство. Жена која је управљала војводством, као и супруга војводе, јесте војвоткиња. У војскама Србије, Црне Горе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, војвода је био војни чин који је одговарао чину фелдмаршала у већини монархија до завршетка Другог светског рата.У новом веку, ова титула додељује се обично без икаквих територијалних ингеренција као највиши племићки чин у Француској, Португалији, Шпанији, Италији. Војводе у Уједињеном Краљевству никада нису имали војводство, већ само војводску титулу и част.

Г

Д

Држава
У средњем веку, термин држава користио се у веома различитим значењима. Могао је означавати пре свега власт над одређеном територијом и њеним становницима. Међутим, под државом се у средњовековној Србији подразумевала и територија која се давала члановима владајуће породице на управу, то јест, удеоне кнежевине, затим и територије којима су управљали млади краљеви као и властелински поседи. Државом су се називали и неки важнији црквени поседи, као на пример поседи неких битнијих манастира или властелинство Српске архиепископије. Према речима Андрије Веселиновића српска средњовековна држава почивала је на пет основних стубова од којих је зависила њена снага и стабилност.
1. Владарска (тј. државна) идеологија која је проистицала из опште политичке филозофије средњег века о божанском пореклу власти и континуитету наслеђа власти у оквиру владајуће династије. Ову идеологију су Немањићи преузели од Византије, сматрајући да им је "држава богом дарована", чиме се истиче легитимитет и суверенитет владара — сам Бог је био тај који је одредио одређеног владара да влада својом земљом. Из тога произилази да је владар државу — територију и људе који су на њој живели — сматрао својим власништвом, које је у породици прелазило с оца на сина.
2. Територија, која је била неустаљеног облика и величине: стално се повећавала и смањивала у зависности од снаге државе и власти. Људи који су насељавали територију државе сматрани су владаревим поданицима и његовим власништвом.
3. Војска је била такође веома битан елеменат очувања постојећих граница или ширења територије, а самим тим и власти владара.
4. Финансије су биле материјална основа функционисања сваке државе.
5. Државна управа, на којој су почивале унутрашња организација и стабилност државе. Било је веома битно да државна управа има чврсто организовану мрежу локалне управе које би све биле подређене централној управи.
Династија

Династија је владарски род чији чланови наслеђују један другог на престолу по одређеном редоследу. Срби су на Балкану на територијама које су настанили, основали више владајућих династија. До Немањића, није позната нека посебна династичка идеологија. Са Немањићима почиње да се гради култ владајуће породице. Први од низа чинова који су учествовали у овом процесу јесте проглашење Симеона Немање за свеца, чиме је династија, а преко ње и сама српска држава, постала светородна. Даљи кораци су били преузимање византијске идеје о самодржављу, као и о миропомазању и крунисању. Миропомазање и крунисање је у истој церемонији вршио црквени старешина и вршило се "Божјом вољом" најпре краљевском затим царском круном која се наслеђивала са оца на сина.

Од доба краља Стефана Уроша I, развија се учење о "светој лози Немањића", за шта је посебно заслужан Доментијан, светогорски монах и књижевник. Лоза Немањића је била ликовна представа којом је интерпретирана идеологија Немањића. Лоза Немањића представља специфично решење у оновременој уметности а створена је по узору на старозаветнуи Лозу Јесејеву чиме је наглашаван хришћански карактер немањићке идеологије. Сви владари су почев од оснивача династије, носили и владарско име Стефан, по св. Стефану, заштитнику династије. Такође су и Котроманићи, од крунисања Стефана Твртка I, као и Лазар Хребељановић преузели овог свеца за свог заштитника, као и само владарско име.

Најважнија обележја средњовековне династије и владара су престо и владарске инсигније, као и њихово наслеђивање у оквиру владарске породице.

Двор

Двор је раскошно боравиште владара или велике господе. У почетку, реч двор означавала је саму кућу, док у доба развијеног феудализма, поред владаревог боравишта, под двором се подразумевало и сво особље које је окруживало владара — слуге и сарадници кој помажу владару у владању. Постојало је бројно дворско особље од којих су појединци имали тачно одређени положај и функцију. У краљевском периоду, дворјани су носили старе титуле жупана, кнезова, војвода, челника, тепчије, казанаца, двородржица, слугу, пехарника, ставилаца. Са Душановим крунисањем 1346. године, долази до промене — уведен је низ византијских царских достојанстава: деспот, севастократор, кесар. Грчке титуле логотета и протовестијара биле су још од раније уведене.

Рани српски дворови помињу се у изворима само по имену: Достиника (10. век), Котор, Прапрат и Скадар (11. век). У 12. веку издваја се Рас чија тачна локација још увек није са сигурношћу позната. Сматра се да би то могла бити Градина изнад ушћа Себечевске реке, спаљена 1242. где су нађени су остаци утврђења, стамбених зграда, житних јама, златарских радионица и ковнице новца у којој је кован новац краља Радослава. У 13. веку Рас губи на значају, а од времена краља Милутина помиње се више дворова подно Шар-планине — двор у Паунима, затим Сврчин, Штимљи и Неродимљи. Остао је забележен опис Јована Кантакузина двора у Паунима, где га је 1342. године примио цар Душан. У 14. веку, српски владари су, по угледу на византијске, имали више дворова на којима су боравили с времена на време, а повремено су боравили и у градовима. Краљ Милутин је примио византијског дипломату Теодора Метохита у Скопљу, а у једној повељи помиње се царев двор у Призрену.

Распадом Српског царства стари дворови губе на значају. Међутим, нови владари имају нове престонице, које опет граде по византијском узору: кнез Лазар столује у Крушевцу, Бранковићи у Приштини и Вучитрну, Балшићи у Скадру и Улцињу. Стефан Лазаревић гради нову престоницу у Београду, а Ђурађ Бранковић, пошто је био обавезан да врати Угрима Београд, гради нову српску престоницу у Смедереву.

Двор је такође био и место где се састајао дворски савет, једно од два најважнија саветодавна тела. Дворски савет је решавао текућа државна питања, и био увек доступан владару, с обзиром да се државни сабор састајао само због веома важних државничких питања. Чинили су најближи чланови владареве породице, најважнији дворски чиновници, и по потреби црквени достојанственици, а понекад су део дворског савета чинили и истакнути Дубровчани који су боравили на владаревом двору. У доба Деспотовине савет добија све више на значају, с обзиром да је састајање државног сабора бивало све теже услед сталних ратова и турских упада.

Дарије I

Дарије I – персијски цар, владао од 521. пре н. е. до 486. пре н. е.

Двојна монархија

Назив за Аустроугарску (1867–1918) у периоду када су Аустрија и Угарска биле две државе везане персоналном и територијалном унијом.

Древносрпско доба

Древносрпско доба, од 4000. до 2000, г. п.н.е. Ово доба се поклапа са раздобљем Иметства

Ђ

Е

Едикт

Одлука владара, службена објава, наредба, указ.

Ера

Начин рачунања времена према којем се године броје од неког важног догађаја који се одиграо у прошлости.

Ж

Жупан

Жупан је средњовековна титула распрострањена међу јужним Словенима, првенствено међу Србима. Назив је везан за владара жупе, основне географске и политичке целине. Први пут је забележена године 777. на територији коју су насељавала словеначка племена.
Према казивању византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита, српска племена нису имале врховне владаре, краљеве, већ „старце жупане“. Жупани су најпре стајали на челу појединих родова насељених по жупама. Када би се неколико суседних жупа удружило, на челу би се нашао најутицајнији и најугледнији жупан и он би постао владар, господар. Титула жупана није потицала од царског или неког другог владарског двора, и није се стицала у државној служби, а у српским земљама се усталила и постала наследна. Када је Вукан, први по имену познати владар Рашке изашао 1093/1094. године пред Алексија I Комнина, византијског цара, повео је са собом „изабране жупане“.

З

И

Инсигније
Инсигније, или обележја владарске власти су у средњем веку били спољашњи, видљиви симболи владарског достојанства. Средњовековни симболи владарске власти су делом настали на библијској, а делом на римској традицији, пре свега на симболима римске царске власти.
 
Најзначајније владарске инсигније у средњовековној Србији биле су престо, круна и скиптар. Затим, ту су шар1, и обавезни делови владарске одеће: украшена хаљина пурпурне боје која је била владарска боја, багреница, владарски појас и напрстни крст. Остала владарска обележја су ципеле и накит, нарочито владарски прстен.

Ј

К

Круна и крунисање

Круна или венац била је једна од најважнијих владарских инсигнија у средњем веку. Обично је то био обруч од племенитог метала који је могао бити отворен или затворен, украшен бисерима и драгим камењем, изнутра постављена пурпурном тканином која је штитила владареву главу. Била је обично куполастог или трапезоидног облика. Српске круне су биле израђиване по угледу на византијске или западне круне. Према представама на фрескама с краја 14. века, круне су углавном израђиване по угледу на западњачки стил, што је логично јер су углавном биле наручиване од дубровачких или италијанских златара.

У српским изворима чешће ће се наћи стара српска реч венац — круна је позајмљеница из латинског (corona) — а стема или дијадема је реч која потиче из грчког. Круна је сматрана симболом божанске власти која се додељује владару. Стога на фрескама врло је чест мотив анђела који крунишу владара-ктитора док их Христ благосиља.

Први обред крунисања једног српског владара забележен је у 12. веку и вероватно је био одржан у цркви Св. Петра и Павла у Расу. Овом чину крунисања жупана присуствовали су високи црквени и световни великодостојници.

Прва прекретница у овом обреду настала је при крунисању Стефана Првовенчаног 1217. године. Круну којом је био крунисан први српски краљ послао је из Рима папа Хонорије III која је надаље била предавана наследницима заједно са свим другим владарским инсигнијама уз црквене обреде миропомазања и благослова које је вршио српски архиепископ до 1346. а од те године па на даље српски патријарх. Церемонији крунисања присуствовали су сви епископи и игумани значајних манастира и истакнута властела. Нажалост, нису сачувани описи ових церемонија, мада се може претпоставити да су били веома слични византијском церемонијалу.

Друга прекретница у овом обреду настала је Стефан Лазаревић добио деспотски венац 1402. године. Деспотска круна, за разлику од краљевске и царске, није се наслеђивала, већ ју је додељивао византијски цар свакој личности посебно. Након пада Цариграда 1453. године титулу српских деспота додељивали су угарски краљеви.

Ктиторство српских владара

Ктитор је у средњем веку могао бити само особа која је била имућна, дакле владар, али и властела, а касније и сами имућни грађани — трговци или занатлије, којих је у Србији било већ крајем средње века. Сама реч потиче из грчког и значи добити, стећи и односи се на оснивача манастира или цркве, или његовог наследника на кога су пренета ктиторска права. Ктитор је такође био и онај који би обнављао манастире, или би их даривао поседима, новцем, драгоценостима или повластицама. Обичај даривања цркве је у Србији преузет од Византије и нагло пушта корене у српском друштву по учвршћивању хришћанства. Ктиторство произилази из схватања о божанском пореклу земаљске власти и дужности владара да служе богу, православној вери и цркви, али је имало и своју практичну намену: обезбеђивало је подршку цркве владару у свим његовим подухватима. Сведочанства ктиторског деловања неког владара су саме цркве и манастири које је подигао, али и оснивачке повеље које помињу ктиторски чин, као и ликовне представе ктитора на фрескама у њиховим задужбинама. Сама задужбина, њен архитектонски изглед, осликаност фрескама и опрема у црквеним предметима и књигама говорили су о моћи и богатству самог ктитора, па су се они често надметали у монументалности и сјају својих задужбина.

У Србији главни ктитори били су чланови владарске династије, пре свега мушки чланови са супругама, али било је случајева кад је то била и само женска особа. Од времена краља Милутина ктитори су били и богата властела што је допринело јачању обласних господара. Такође, ктитор је могао бити и свештено лице. Дужности једног ктитора биле су да издаје типик, повеље за манастир, измене у правном положају и устројству своје задужбине, а такође је, према 45. тачки Душановог Законика, имао право и да поставља старешину задужбине уз сагласност цркве. Такође, ктитор је имао право надзора над имовином цркве своје задужбине.

Такође, задужбине су имале одређене обавезе према ктитору: ктитор је имао право да буде сахрањен у својој задужбини, обавеза давања помена одређени број пута у току године, како у молитвама и у току богослужења за живота, тако и након смрти. Ова обавеза је била веома битна јер је била један од главних разлога због којих се неко одлучивао на ктиторство, јер су помени у молитвама за живота представљали молбу Богу за спас ктиторове душе, а након смрти за покој његове душе. Такође, манастир је имао обавезу да прими ктитора и да се доживотно стара о њему уколико овај изгуби престо или осиромаши или се разболи (видети аделфати).

Ктиторство је у Србији забележено тек од Немањића, међутим, иако га извори не помињу, оно се јављало и раније, конкретно у династији Војислављевића, као на пример црква Св. Михаила у Стону, коју је око 1080. године подигао Михаило Војислављевић. Највећи ктитори у Србији били су свакако Немањићи, а међу њима су се истицали Стефан Немања, краљ Милутин и цар Душан.

Култ српских владара

Култ средњовековних српских владара као светитеља има корене у римској традицији изједначавања царева са божанствима, а касније и у култу ранохришћанских мученика и црквених отаца. О успостављању светитељског култа у средњовековној Србији нема много података. Не зна се тачно која су била правила и начини по којима је канонизација вршена. Доментијан даје штуре податке о канонизацији Симеона Немање, за ког каже да је проглашен за свеца зато што, кад је отворен гроб ради преношења моштију у Србију, мошти су још увек биле целе, тј. нераспаднуте, затим, из њих је излазило мирисно уље (отуд име Мироточиви — точење мира, тј. мирисног уља), а такође, на гробу св. Симеона десила су се многа чуда и излечења. Обреду канонизације присуствовали су све важне личности Свете горе који су се поклонили новом светитељу и после богослужења одредили датум празновања св. Симеона Мироточивог.

Канонизација оснивача српске државе и српске цркве, тј. св. Симеона и св. Саве, дала је основ за стварање култа династије Немањића. Готово сви владари из династије Немањића су канонизовани као и поједине личности из других владарских династија. Из породице Немањића, има чак 21 члан који је канонизован. Након гашења лозе Немањића, такође су и неки други владари били проглашавани свецима, од којих су свакако најзначајнији култ кнеза Лазара, косовског мученика.

Камено доба

Раздобље преисторије, рани период људског развоја који претходи металном добу у којем су људи користили само камен за израду оруђа и оружја; дели се на старије, средње и млађе камено доба.

Клинасто писмо

Сликовно писмо народа Месопотамије; развило се око 3500. пре н. е.

Колонизација

Процес оснивања насеобина ван матичне територије. Пример: Албанци на територији Косова и Метохије.

Константин Велики

Римски цар, владао од 306. до 337. године.

Константинопољ

Град на Босфору који је 330. основао Константин Велики; данашњи Истанбул.

Краљ

Краљ (монарх) је титула владарског сталежа чији назив потиче из грчке речи μονάρχης (μόνος — један и ρχων — вођа, владар, шеф) и од латинске речи monarcha (mono — један и arch — владар). Област којом краљ влада назива се краљевина/краљевство, такође се назива и монархија. Женски род од краља је краљица. По рангу била је одмах испод императорских и високих краљевских титула.

Л

Ледено доба

Период историје Земље током којег су огромне масе леда прекривале велику површину планете; последње ледено доба почело је пре 40000 година, а завршило се пре 14000 година.

Љ

М

Mетално доба

Rаздобље преисторије, периоди људског развоја који су уследили после каменог доба, а у којима су људи користили метале (бакар, бронзу и гвожђе) за израду оруђа и оружја; дели се на бакарно, бронзано и гвоздено доба.

Mезолит

Средње камено доба, период у развоју човечанства током којег су људи користили камен за израду оруђа и оружја; са палеолитом и неолитом чини камено доба.

Mонотеизам

Jеднобожачка религија, веровање у једног бога.

Материјални извори

Предмети које су људи током свог живота употребљавали (оруђа, оружја, посуђе, одећа, накит), грађевине које су подизали (куће, храмови, споменици, мостови), уметничка дела која су стварали (скулптуре, слике, таписерије); материјални остаци чувају се у различитим музејима.

Млађи палеолит – старије камено доба

40.000 – 10.000 године старе ере

Мезолит – средње камено доба

10.000 – 6000 година старе ере

Н

Неолит

Млађе камено доба, период у развоју човечанства током којег су људи користили камен за израду оруђа и оружја; са палеолитом и мезолитом чини камено доба.

Нова ера или наша ера

Нова ера или наша ера (латински: Ера вулгарис), рјеђе текућа ера јесу изрази којима се означава временски период који је почео првом годином грегоријанског календара, односно изрази који служе као алтернатива ери Анно Домини приликом означавања година и дужих временских периода (деценија, вијек, миленијум). Нова ера у суштини потпуно одговара ери Анно Домини, која започиње наводном годином рођења Исуса Криста; израз "нова ера" се користи зато што је ера Анно Домини постала свјетски стандард за означавање година, укључујући бројне земље које нису кршћанске. Израз "нова ера" се, стога сматра, "неутралнијим" и политички коректнијим. Други аргумент за кориштење овог израза јест тај да је Дионизије Мали, творац ере Анно Домини, погрешно одредио датум Исусовог рођења за неколико година, па је израз "нова ера" једноставно прецизнији.

Нови век

Нови век се сматра да почиње од XV века, па до Француске револуције 1789. године.

Њ

О

П

Престо

Престо, престол или стол јесте основно обележје врховне владарске власти и династије у Србији средњег века. Средњовековни појам престола је спој античке традиције о божанском и царском престолу са јеврејском традицијом Соломоновог престола.

У средњовековној Србији, појам престола користи се у различитим значењима. Може се односити како на сам предмет на ком владар седи, тако и на град — престоницу државе. Заправо, ова два појма међусобно су нераскидиво повезана. У раном периоду, град Рас је имао велики углед и називао се столно место, јер је у њему био владарев двор са престолом. У ширем значењу, Рас је тад имао улогу политичког и верског центра старе српске државе. Колико су земља и престо међусобно повезани, показује и чињеница да је земља којом је Немања управљао називана земљом српског престола.

Сам престо, то јест предмет на ком је владар седео (и који се још назива и трон, од грчке речи истог значења), налазио се у највећој и највечанијој сали у двору. Нажалост, немамо писаних извора из којих бисмо могли сазнати како је српски трон изгледао, али се може претпоставити са приличном сигурношћу да је био веома сличан византијском2. Представе владарског трона на фрескама нису сачуване, осим на понеком новчићу, али због величине новчића и технике израде новца, ти прикази су крајње упрошћени и стилизовани и не дају праву слику српског трона из средњег века.

С обзиром да су владарски и патријаршијски престо идеолошки били веома блиски и представљали су јединство световне и духовне власти у средњовековној Србији, српски извори такође истичу и светост српског престола (свети престол).

Писани извори

Текстови записивани на камену, глиненим плочицама, папирусу, пергаменту, папиру или неком другом материјалу; данас се писани извори углавном чувају у архивима и библиотекама.

Прасрпско доба

Прасрпско доба, од 10 000. до 4000. г. п.н.е.

Р

Ратарство

Ратарство, од 10 000. до 5500. г. п.н.е.

С

Скиптар

Скиптар (грчки термин), или жезло (српски термин) био је поред круне најважнији симбол власти у средњем веку. Скиптар, као и круна и престо, припада не само владару, већ целој династији и држави, па отуда у изворима имамо синтагме као "српски скиптар" или "отачаски скиптар". Придавана му је таква симболичка моћ да се сматрало да може замењивати одсутног владара. На ликовним представама — фрескама и новцу — скиптар је увек приказиван као украшени једноструки или двоструки крст, а нису ретке ни представе палице са украсом на врху у облику љиљана.

Санскрт или санскрит

Санскрт или санскрит (संस्कृतम [saṃskṛtam] — састављен, справљен; од речи sam — са, и kṛta — прављен) класични је језик Индије и Непала са документованом историјом од око 3.500 година. Он је литургијски језик у хиндуизму, будизму и џаинизму. Као резултат преношења хиндуистичке и будистичке културе у југоисточну Азију и делове централне Азије, он је исто тако био и језик високе културе у неким од ових региона у раном средњовековном добу. Овај језик је био у свакодневној употребу у периоду од 2. миленијума п. н. е. до 600. п. н. е. (Ведијски санскриt), након чега су из њега настали средње индо-аријски језици. Санскрит је класични језик индијске књижевности. У Азији има статус сличан латинском и грчком језику у Европи. Свети списи хиндуизма, као и махајана и вађрајана будизма састављени су на санскриту.

Санскрит је прилично сличан палију, језику теравада будизма. У време Буде (5. век п. н. е.), санскритом се говорило само на дворовима и међу свештенством, док је пали био народни говор. Пали, језик теравада канона, био је један од оних дијалеката којим се говорило у Аванти провинцији, али не и језик на којем је Буда подучавао. Због тога се употреби пали терминологије не даје приоритет у односу на будистички санскрит, врсту санскрита која садржи много пракритских речи (пракрит, народни језик, за разлику од санскрита). У Индији санскрит данас представља један од службених језика. Иако га многи сматрају мртвим језиком, још увек се учи и користи као свакодневни говор у неким индијским заједницама.

Санскрит је стари индоаријски језик. Као један од најстријих документованих чланова индоевропске фамилије језика, санскрит има проминентну позицију у индоевропским студијама.Он је сродан са грчким и латинским, као и хетским, лувиским, старим авестанским и многим другим изумрлим језицима од историјског значаја у Европи, Западној Азији и Централној Азији. Његово лингвистичко порекло се може следити до прото-индоаријских, прото-индоиранских и прото-индоевропских језика.

Стари век или стара ера

Стари век као ера се рачуна од првих писаних споменика, па до пада Западног римског царства 476. године

Средњи век

Средњи век се односи на историјски период од пада Западног римског царства 476. године, па до пада Цариграда под турску власт 1453. године или по некима, до проналаска Америке 1492. године, односно до почетка црквених реформација 1517. године.

Стајство

Стајство, од 5500. до 4000 г. п.н.е

Српско доба

Српско доба, од 2000. г. п.н.е до 1000. г. н.е. Ово доба делимо на девет раздобља:
1. Првог царства 2000 -1325. г. п.н.е,
2. Другог царства 1325 - 815. г. п.н.е,
3. Карановића или Македонско 815 - 320. г. п.н.е,
4. Панцарства 324 - 50. г. п.н.е,
5. Римско време 50. г. п.н.е. - 235. г. н.е,
6. Илирско време 235 - 490. г. н.е.
7. Свевладовића 490 - 640. г. н.е.,
8. Светимировића 640 - 794. г. н.е. и
9. Оштривојевића 794 -1000. г. н.е.

Србо-Словенско доба

Србо-Словенско доба, 1000 -1500. г. н.е. Ово доба делимо на четири раздобља:
1. Оштривојевића 1000 - 1171. г,
2. Немањића 1171 -1371. r,
3. Јаблановића 1371 - 1443. г. и
4. Хранића 1443 - 1500. г.

Словенско доба

Словенско доба, од 1500. године.

Т

Титула

Током постојања српске средњовековне државе, српски владари имали су различите титуле. Неке су имале словенско порекло, док су друге преузете од околних држава са којима су Срби долазили у ближи контакт, као што су биле Византија и Угарска.
Прве титуле биле су аутохтоне које су Срби донели са собом на Балкан. Били су предвођени својим жупанима и кнежевима, које су византијски извори називали архонтима, што на грчком значи владар, поглавар). Сви чланови прве српске династије Властимировића носе титуле кнеза, као и владари Дукље, све до 1077. године када је кнез Михаило Војислављевић добио титулу краља и која ће се у Дукљи задржати све до укључења Зете у немањићку Србију.

Титула жупана се враћа у Србију у 11. веку након обнове рашке државе. Титулу жупана, а касније и великог жупана носиће сви чланови династије Вукановића, као и оснивач династије Немањића, Стефан Немања и његов наследник Стефан Немањић, све до 1217. када је био крунисан за краља. Немањићи ће од тада носити титулу краља (а престолонаследници почев од Драгутина, сина краља Стефана Уроша I, титулу младог краља), а Србија ће бити краљевина све док Стефан Душан није 1345. године себе прогласио царем. Титулу цара носиће Стефан Душан и његов син, Стефан Урош V, који је уједно био и последњи владар из династије Немањића. Царску титулу ће, међутим, носити и Душанов полубрат Симеон и Симеонов син Јован Урош, иако нису владали Србијом.

Лазар Хребељановић је узео титулу самодржавног кнеза, коју ће задржати и његов син, Стефан Лазаревић, све до 1402. године када ће му византијски цар доделити високу титулу деспота, која је по рангу била одмах иза василевса. Ову титулу носиће владари из последње српске династије, Бранковића, до 1459. све до свог гашења

 

Ћ

У

Усмена предања

Неки догађаји могу се пренети и усменим путем: причама, песмама, митовима, легендама, пословицама; то је најмање веродостојан извор.

Ф

Феуд

феуд (нл. feudum)
у Сред. веку: клетвеничко добро, лено, имање које су давали у наследну својину и на уживање, напр. владари витезовима, уз обавезу верности и помагања у рату (основа средњовековног друштвеног уређења).

Х

Хатишериф

Својеручна наредба турског султана која има снагу закона, указ, повеља.

Хришћанска ера

Начин рачунања времена од рођења Исуса Христа.

Хронологија

Наука која проучава различите системе рачунања времена.

Хришћанство

Монотеистичка религија заснована на учењу Исуса Христа, подељена на православље, католичанство и протестантизам (са више различитих фракција).

Харач

Порез који су сваке године плаћали немуслимани у Турској царевини.

Ц

Ч

Џ

Ш