У тек ослобођеном Београду у оптицају су били динари старе Југославије, и то у ограниченим количинама, јер су Немци однели све машине за штампање новца. Црна берза је царевала.
ПОЧЕТКОМ 1945. америчка војна мисија с пажњом прати однос нових власти у Југославији према хуманитарној помоћи коју Савезници нуде Југославији. Иако се ова помоћ доставља посредством ОУН, Тито је према њој сумњичав јер је УНРА основана на иницијативу САД. Извештавају да је Тито посебно сумњичав према захтевима Савезника да представници УНРА присуствују и прате дистрибуцију хуманитарне помоћи у храни и другом материјалу потребном за обнову разорене земље.
Контролу дистрибуције помоћи Тито, наиме, види као нарушавање државног суверенитета, на шта је веома осетљив. Американци и Енглези, с друге стране, инсистирају на увиду у дистрибуцију на терену јер су сумњали и страховали како би у земљи подељеној грађанским ратом њихова помоћ била коришћена у политичке сврхе.
ТИТО ту помоћ глатко одбија. Забележене су његове речи да ће „наш народ радије гладовати него што ће прихватити помоћ под таквим условима“. Могу се замислити коментари чланова војних мисија о спремности народа да једе корење док су о томе расправљали окупљени око „шведских столова“ на пријемима који су за Савезнике приређивани у Београду тог пролећа 1945.
Надгорњавање око УНРА трајаће скоро четири месеца, али ће она у јуну ипак профукционисати. Тито ће пристати на ограничени број страних представника. Ова помоћ се највише допрема из великих складишта у Италији, у Сплит, где стиже бродовима. У централи УНРА у Београду, руководи представник СССР-а, пуковник Црвене армије. Представник Енглеза је Џон Клугман, који ће неколико деценија касније бити у Енглеској проваљен као кртица обавештајних служби Совјетског Савеза у Великој Британији, а који је током рата брифирао и шефа војне мисије Американаца.
ЗАНИМЉИВА је и тадашња политичка интерпретација помоћи УНРА. Савезници немају увида у евентуалне политичке (зло)употребе на терену. Али имају увид у писање тадашњих новина, „Борбе“ и „Политике“, које помоћ Савезника називју „тројанским коњем америчког капитализма“.
Један од правих разговора новог шефа америчке војне мисије који је стигао у Београд био је са Владиславом Рибникаром, тадашњим главним и одговорним уредником и власником београдског дневног листа „Политика“. Френклина Линдзеја изненађује Рибникарово питање да ли може доларе, које америчка мисија троши за потребе својих активности, да размени за динаре које би добијао од „Политике“. Линдзеј је за такву размену добио одобрење од централе обавештајне службе у Италији, коју је разумљиво за одобрење питао јер је имао упозорење да у Београду може очекивати разне смицалице. Знали су да је Рибникар поуздани члан КПЈ, као и његова супруга, и да је у њиховој вили на Дедињу 1941. и донета одлука о подизању партизанског устанка.
ПОЛИТИКА је, наиме, папир куповала од снабдевача из Румуније, а ови су јој тражили да ротопапир плаћа у америчким доларима. Американци су своју Централу већ претходно обавестили о потражњи за доларима на црној берзи у ослобођеном Београду. У то време у оптицају су још били стари динари. Нова власт ускоро ће имати мањак старих динара, јер су Немци са собом однели и машине за штампање новца. Војна мисија Америке јавља да су у Народној банци капетану који је одлазио да тамо размењује доларе рекли како више не могу да им замене толики новац и да су их упутили да динаре потраже на – црној берзи.
Тај црноберзијански курс, наравно, био је знатно повољнији по долар него што је био онај званични. Судећи по Линдзејевим сећањима, курс који је понудио Рибникар био је негде између.
Али није било „негде између“ писање „Политике“. Американци не виде разлике у политичким ставовима које изнесе „Борба“, као званично гласило КПЈ, и „Политика“, с репутацијом предратног грађанског и приватног листа. У њиховом аналитичком одељењу при војној мисији тада ради троје људи, Роберт Минер, Мајкл Петровић и Алекс Вучинић, први морнарички поручник, док друга двојица имају факултетско образовање и познају историју Југославије и збивања у НОР-у. Они су задужени за дневно праћење штампе и говора највиших југословенских руководилаца, разумљиво, понајвише маршала Тита.
У ТИМ невојним контактима Американаца с пролећа 1945. пажњу привлаче и извештаји о депресивним расположењима тадашњих министара у влади Тито-Субашић, министара Милана Грола и Јураја Шутеја.
Милан Грол је заправо потпредседник у Титовој влади. Но то по његовим речима не значи ништа. Некадашњи председник Демократске странке нема иза себе партију која би му пружала подршку, а биће осујећен и у покушајима да обнови некадашње партијско гласило своје странке „Демократију“. Грол информише Американце да је Тита срео само једном. У том једночасовном разговору протестовао је због начина рада народних судова, закона о шпекулантима и тражио амнестију за политичке затворенике како не би дошло до, мислио је Грол, грађанског рата. Највише се жалио на Едварда Кардеља.
Грол се такође жали Линдзеју да пред вратима његовог кабинета стоје два наоружана стражара. Каже им да се прецизно записују имена свих његових посетилаца и да се касније достављају Озни. Сумња и да је његов кабинет, у којима с њима разговара, озвучен. Линдзеј је сматрао да је све то тачно.
ЈУРАЈ Шутеј, некадашњи посланик и функционер Хрватске сељачке странке, који је био министар, такође ће Американцима казати да се осећа потпуно одсечен од околине и немоћан. Њима они делују као разочарани и уплашени људи у мери да су стрепели чак и од тога како ће проћи због сусрета са члановима америчке војне мисије, те су ови сусрети организовани – у потаји.
Обавештајне податке Американци добијају и од југословенских тајних служби и онда их укрштају и проверавају с другим информацијама. Заузврат и они припадницима Озне с којима се виђају дају своје информације, углавном оне које су заплењене од Немаца који се повлаче.
ФРЕНКЛИН Линдзеј, шеф америчке војне мисије, помиње да је до њих дошла информација како југословенски официри морају у присуству официра Озне да потписују неке посебне изјаве и да причају о наредном рату са Западом, да ће се на крају Немци ујединити са Западом против – Руса. Последњи шеф војне мисије, коју ће убрзо у Београду заменити америчка амбасада – пише да је та прича о рату са Западом била подметачина немачких обавештајаца. Американци нису успели да дођу до примерка тих наводних изјава. А, уместо рата са Западом, три године касније уследиће сукоб са СССР.
ЛИКВИДАЦИЈА РЕГРУТА
Поред праћења дистрибуције хуманитарне помоћи УНРА, америчка војна мисија бавила се и другим извештајима. Два америчка официра која су пратила дистрибуцију помоћи у Црној Гори известиће, приликом њиховог сусрета, шефа војне мисије у Београду и о инциденту који се догодио негде на северу ове републике. Један од мобилисаних регрута покушао је да побегне из колоне будућих војника. Бацио је бомбу која је усмртила двојицу војника-партизана који су их пратили. У револту, остали војници поубијаће скоро све регруте из ове несретне колоне.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
