Крсне Славе Милићевића

Народ православне вјере за свог заштитника опредјељивале су се за свог оца Николаја, пресвету Богородицу, Свету Петку, Светог великомученика Георгија (Ђорђа), Светог великомученика Димитрија, Светог архангела Михајла и Гаврила, ЂУРЂЕВДАН Светог Стефана Дечанског и друге светитеље. Свака породица славила је свог заштитника у виду крсне славе. Неке породице имале су и задржале су своју приславу, тако што су славиле неког одабраног свеца.

Милићевић породице у херцеговачким Рудинама, као и оне које су се раселиле у Босну, Црну Гору, Србију, Косово и Метохију, као и у дијаспори славиле су, а у већини случајева и сада славе светог оца Николаја, као свог породичног заштитник

Крсна слава породица Милићевића је Никољдан, која се слави 19-ог децембра. Имућније породице Милићевића, у прошлости, су славиле приславу Ђурђевдан. Наиме, Милићевића преци су од средине 15-ог вијека прихватили крсну славу кучког племена Никољдан. То је прихватио Милићевић предак Панто Мрњавчевић, који је био војвода кучке нахије. Он је прихватио племенску славу Никољдан, а своју славу Ђурђевдан која је била посвећена светом великомученику Георгију (ђорђу), усвојио је за приславу.

Исто тако неке породице његових потомака дотадашњу приславу династије Мрњавчевића светог великомученика Димитрија усвојили су за своју приславу. Међутим, временом поједине породице, које воде поријекло од Мрњавчевића, које су се доселиле у Куче, у првој половини 15-ог вијека, вратиле су се у раније славе својих предака. Но, већина породица, које су се развиле од досељених Мрњавчевића у Кучима и које су се раселиле у највечој мјери задржале су крсну славу светог Николаја.

Тако су расељене породице, које су се развиле од Алексе (Љеша) Пантовог задржале су крсну славу Никољдан. Од тада па надаље Никољдан славе: Главатовићи, Никезићи, Гошовићи, Дурковићи, као и расељене породице Милићевићи, Томовићи и др. Породице Милићевића и Томовића у прошлости су славиле и приславу Ђурђевдан, који је био посвећен светом великомученику Георгију (Ђорђу), а слави се 6-ог маја. Свети великомученик Георгије сматра се заштитником стоке. Оне породице које славе крсну славу или приславу Ђурђевдан вјерује се да ће му стока бити заштићена и напредна. Међутим, поједине расељене Милићевића породице у планинске предјеле Босне, за своју крсну славу узеле су приславу Ђурђевдан, што је био разлог годишњег доба и повољнији услови за породичну славу и долазак званица на славу. Исто тако поједине расељене Милићевића породице, које су биле хајдучке, а живјеле су у Подрињу и потом се расељавале по шумадијским мјестима, за крсну славу узеле су Ђурђиц, ранију приславу својих предака. Поред ових расељених породица које су промијениле крсну славу по неким сазнањима и расељене Милићевића породице које су се у доба аустријске окупације настаниле око Добоја, промијениле су крсну славу и славе Пантелијин дан.

Крсна слава Милићевића Никољдан посвећена је свом заштитнику све- том оцу Николају - чудотворцу, чије су мошти свете и похрањене у Барију. Свети отац Николај по традицији је заштитник помораца. По традицији за Никољдан се пости и за тај дан обавезно се припрема риба и остала посна јела. Поред посних јела за славу се припреми чесница која се украшава хришћанским знамењем. 

Николина Милићевић из Бијелe Рудинe, поносна на своје претке 

На крсну славу Никољдан долазе званице и то у већини случајева блиски род, пријатељи и кумови. Крсна слава Никољдан слави се један дан. Раније је био обичај да пред крсну славу свештеник долази у кућу слављеника и да је окади са светом водицом и тамјаном. Овај обичај задржао се код многих породица Милићевића по руралним срединама.
Још увијек су сачувана жива сјећања, код старијих људи да су имућније породице Милићевића славиле приславу Ђурђевдан уз богату трпезу са традиционалним јелима и пићем. Ова традиција се у извјесним случајевима напустила у другој половини 20-ог вијека у атеистичком периоду. 

Свети Никола, Никола Мирликијски (grč. Νικόλαος — Nikolaos; око 270 — 6. децембар 343), познат и као Свети Никола Чудотворац, био је епископ Мире Ликијске у Малој Азији (тада Римско царство, данашња Турска).

Поједине православне породице поред Архангела Михаила и Гаврила и Пресвете Богородице, свете Петке и светих мученика Георгија и Димитрија славе светог краља Стефана Дечанског, јер његове мошти у манастиру Дечани имају спасоносну моћ, које од болести исцељују. Искуство је код православних хришћана показало, у прошлим временима, да мошти Стефановог оца краља Милутина имају надприродне моћи, па се у народу краљ Милутин назива Свети Краљ. Исто тако по искуству и народном вјеровању мајка краља Милутина краљица Јелена Анжујска имала је надприродне моћи. Посљедњих вјекова народно искуство у бројним примјерима свједочи да мошти светог Василија - Тврдошког - Острошког су надприродних моћи, као и мошти светог Арсенија Сремца су надприродних моћи итд. Ови свеци-чудотворци чије су мошти са надприродним моћима били су разлог да се православне породице опредјеле да им буду породични заштитници и њих славе за своју крсну славу и у невољи и болести њима се моле за свој спас.

Празник Ђурђиц хришћанска црква обележава у спомен преноса моштију светог Ђорђа из Никомидије у Лиду Палестинску, што је било испуњење његове последње жеље.

Георгије Лидијски (око 275/281 – 303) је био римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана. У хришћанству (источном и западном) се слави као свети Јурај или свети Георгије. У уметности се често приказује како убија змаја (аждаху). 

У прошлости код хришћана праволсавне вјероисповјести био је обичај да породице славе завјетну славу. Тако су потомци Алексе (Азеша) Мрњавчевића, који су били преци Милићевића, а који су живјели у засеоку Кути у селу Орахову у Кучима, славили завјетну славу Спасовдан. Ову завјетну славу пренјели су Лешови потомци звани Лешевићи, који су се раселили из засеока Кути и населили на површ изнад Зеленике. Ту површ они су назвали Кути по свом ранијем станишту у Кучима. Ови Љешевићи временом су се раселили по Боки Которској, гдје и данас живе. Љешевићи који живе у Боки Которској су сродници са Милићевићима, који су се развили од Милића Властелиновића у херцеговачким Рудинама. 

 Света Петка, (Света Параскева, Пyатнитса, Pyeтka или такозвана Петка Трновска), српска је светица која је рођена у граду Епивату, који се налазио између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог стољећа. Православна је светица и чудотворка

У даљим текстовима наставићемо са писањем о нашим свецима, православним и духовним обићајима. 

Текст написала проф. др. Десанка Милићевић