Конзуларна секција америчке амбасаде у Београду била је задужена за Србију, Македонију и Црну Гору, а конзулат са седиштем у Загребу за Хрватску, Босну и Херцеговину и Словенију.
ОДМАХ после Другог светског рата, западни савезници разматрају могућности насилног обарања нове власти у Југославији. О томе се разговарало и на маргинама лондонске конференције министара спољних послова земаља победница у Другом светском рату. Члану америчког тима на тој конференцији дипломати Кавендишу, последњи војни изасланик код партизана Френклин Линдси каже да би подстицање и подршка илегалне опозиције и остатака малобројних четника било вишеструко ризичан посао. По његовом мишљењу, опозиција би била приморана да примењује тоталитарне методе, и у случају да та борба против Тита и комуниста буде успешна, „она би завршила у диктатури деснице“.
Линдси се на крају ове промеморије, која би се могла насловити са „Шта да се ради у Југославији“, заложио за јавну изјаву. Она је, по његовом мишљењу, требало да буде интонирана тако да обесхрабри илегалну опозицију у Југославији и уклони сваку наду и подршку САД таквој опозицији.
МНОГО година касније Линдси ће рећи како је у овом свом меморандуму у разматрању могућности насилног уклањања Тита и комуниста с власти „превидео потенцијале унутрашњег етничког сукоба“, али да је 1945. ипак био у праву што је своју земљу одвраћао од покушаја да се силом промени исход Другог светског рата у Југославији. Написаће како су га други грађански ратови и „унутрашњи сукоби“ уверили да су у таквим земљама „становништву које је преживело страхоте потребне најмање две генерације пре него што подржи нову рунду сукобљавања. Тек након четири деценије, 1985. године, у Југославији су се појавили наговештаји да би могло доћи до нових сукоба“.
Није само Френклин Линдси 1945. заузимао овакво становиште. Озна ће тако доћи до једне анализе Џона Кебота, отправника послова Амбасаде САД у Београду, у којој он пише како „није вероватно да би се Југославија дала застрашити оштрим нотама, ароганцијом и грдњама“. Кебот је посебно критичан према грубим методама у обавештајном раду у Југославији јер оне компромитују целу Амбасаду. „Ако мислимо на обавештајни рад и држање агентуре, ваљало би имати у виду да је Озна врло спретна у таквим методама“ – пише Кебот, и додаје: – „Мој утисак је да ми себи можемо осигурати исту толику количину информација пристојним понашањем и задобијањем поверења југословенске владе.“ По његовом мишљењу старе методе су неприхватљиве.
ЗАНИМЉИВО је да је ова Кеботова анализа датирана са 7. 7. 1947! У тој години Американци ће извршити и реорганизацију своје амбасаде. Политичка секција одговараће за рад надлежном регионалном одељењу Стејт департмента (за СССР и Источну Европу) и она ће се бавити, као што јој и име каже, политичким информацијама, праћењем политичке линије Владе Југославије. Секција за јавне послове бавиће се културном сарадњом и ширењем америчке пропаганде у Југославији. Конзуларна секција је била по природи свог посла контраобавештајна установа, што долази до изражаја у поступку издавања виза, јер се на тај начин спречава улазак оних лица која се сматрају ризичним за безбедност. Али ову секцију користиће и обавештајци, јер је то место за разговоре са онима који траже визе.
Конзуларна секција у Београду била је задужена за Србију, Македонију и Црну Гору, а она у Загребу за Хрватску, Босну и Херцеговину и Словенију. Административна секција била је носилац контраобавештајне службе, задужена за Американце који су у Југославији и за наше држављане који су запослени код њих. Старала се о обезбеђењу Амбасаде и, посебно, поверљивих докумената.
ПОМЕНУТА Кеботова анализа написана је годину дана пре Резолуције Информбироа и пре тадашњег сукоба Београда и Москве. Али управо ову анализу и овај датум касније ће војни југословенски обавештајци означити као почетак другог периода америчке обавештајне активности у Југославији. У првом периоду, у њиховим материјалима из тог времена описује се да су амерички обавештајци пришли „стварању масовне агентуре, читавих шпијунских група, да је остацима четничких банди пружана помоћ у оружју и муницији… Успостављала се веза између четничких емиграната и остатака у земљи.“
ДО КОНАЧНЕ преоријентације америчке политике и, упоредо с тим, обавештајног рада према Југославији, долази годину дана после Кеботове анализе и Резолуције ИБ. Она није изненадила само Југословене већ и Американце. Запажено је да су у прво време обавештајни извори били ангажовани на разјашњавању сукоба СССР – Југославија. Недуго потом југословенски обавештајци примећују како Американци настоје да „до максимума развијају легалне форме прикупљања информација“. Цивилни и војни обавештајци, Удба и КОС, наследници Озне, посебно бележе склапање познанстава Американаца „са лицима из нашег државног и партијског апарата“. Описују како би могло доћи до дугог процеса „обраде таквих лица и да испитују која од њих могу у перспективи обавештајно користити“.
Запажа се и да амерички обавештајци у Југославији прикупљају и податке о земљама потписницама Резолуције ИБ. Југословенска страна примећује да они то чине „ступајући отворено у контакт с емигрантима из земаља ИБ. Нарочито интересовање показали су за Албанију, због руских подморничких база на том подручју“. Ипак, главна политичка обавештајна активност Американаца, констатује се на југословенској страни, усмерена је на продубљивање сукоба Југославије са источним земљама и наводи да они „у том циљу пружају најпре економску, а затим и војну помоћ, са планом да се Југославија чврсто веже политички за Запад, а за НАТО војнички“.
ОРУЖЈЕ ЏЕЈМСА БОНДА
ШТА су груби обавештајни методи о којима говори Џон Кебот у својој анализи, сведочи и једна белешка Озне која говори о провалији када је један капетан у америчкој војној мисији заврбованом агенту у Београду „дао бешумни пиштољ за вршење атентата на наше руководиоце и две мине у облику наливпера“.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
