Драшко Сикимић, аутор књиге “Смотуљци” која је за кратко вријеме постала једна од најомиљенијих књига, каже да су смотуљци након објављивања постали свачији.
Разговор водила: Наташа Станојевић Фото: Радован Дангубић
“Сад кад су објављени, то више нису моји смотуљци, него свачији, ко год их прочита и гурне међу остале књиге на својој полици. Ако сам у неком од смотуљака критиковао нешто или говорио о љубави, сада је то у рукама читалаца и сада они критикују нешто и говоре о љубави.
Можда сам им ја понуђеном књигом само помогао да схвате да и у њиховом животу постоји иста или слична критика и љубав“, каже Драшко.
Да ли ће људи прочитати његову књигу, то њему није важно. Важно је, каже, да људи читају што више књига.
“Људи треба да прочитају неку књигу, људи треба да прочитају што више књига ако је могуће. А да ли ће моја књига бити међу њима једног дана, то мени није важно. Али наравно да ће ми бити изузетно драго ако људи одлуче да је прочитају, и зато углавном препуштам њима да донесу ту одлуку на основу „смотуљка“ које им подијелим на друштвеној мрежи или га прочитам на промоцији. Дакле, књига сама себе препоручује. Ја немам више ништа с тим“, каже Драшко.
Иначе, његова књига, настајала је свакодневно у посљедњих неколико година, а да ни сам то није знао.
„Књига је настајала свакодневно у посљедње три-четири године а да то ја нисам ни знао. А идеја о укњижавању онога што се стварало је настала некад прошле године, и док сам размишљао о томе како би се могла назвати, наслов Смотуљци се наметнуо из једног од текстова који се налазе унутра. Схватио сам да је то идеалан назив за овај садржај, и додао сам му и неке илустрације које књигу чине комплетнијом и богатијом, а наслов чине још реалнијим“, испричао нам је Драшко.
Књига је подијељена у пет дијелова, а сваки дио обиљежен је посебним насловом и посебном илустрацијом.
“У питању је збирка која је подијељена у пет дијелова, пет „гужвања“, а сваки тај дио прати посебан наслов са посебном илустрацијом. Садржај је разноврсне књижевне форме: од афоризама и кратких филозофских есеја, до лирике и љубавне поезије. Дакле, то све је настајало као што сам рекао у посљедње три-четири године; како ме шта погађало, ја сам то записивао ако сам могао“, рекао је Сикимић.
За наставак књиге, каже, не жури. Може да се деси, а и не мора.
“Не знам. Не журим. Пишем како сам и раније писао; кад ме нешто „састави“. Не мислим се сад заносити и почети „штанцати“ и пискарати. Можда се деси да једно вече сједнем у 22х за рачунар и напишем књигу до четири ујутру кад пјевац закука, а можда не напишем ништа до 2019. године“, рекао је Драшко.
Промоцију књиге у другим градовима има у плану.
“Имао сам у плану да дођем у Бањалуку и промовишем, али сам из неких приватних разлога одложио, и сада је још неизвјесно. За сада мислим да би се некад ускоро могло десити да урадим промоцију у Мостару, па у Бањалуци“, каже Сикимић.
Драшкову књигу још увијек у књижарама у БИХ не могу да је купе, али Драшко је шаље поштом свим заинтерсованим.
“Књига још увијек нема ни у једној књижари у БиХ, осим под платанима у Требињу код Дуле. Али можда се то промијени, јер у плану је друго издање и можда се “Смотуљци“ појаве и у нашим књижарама. За сада је књига само у Србији у књижарама са којима сарађује издавач „Смотуљака“ Нова Поетика. Али књигу шаљем поштом у БиХ, тако да сви који желе “Смотуљке“, могу их наручити тако што ће писати на Фб страбици Смотуљци“, истакао је Драшко.
Овај занимљиви човјек има и дефиницију себе, која оставља без даха.
По њему, Драшко је неко ко не воли рачунање времена и неко ко не воли да прича.
“Драшко? Чекајте да се одмакнем и погледам са дистанце… Да. Драшко је Нико. И поприлична будала којој је све смијешно, а највише је сам себи смијешан. Али он се никада не смије, осим у својој соби кад је сам. Тада се смије много. Он ништа не схвата озбиљно, а најмање себе; можете да му упутите увреду, а она ће, на путу до њега, изгубити своју „увредљиву“ вриједност и пасти испред њега као мува. У књизи „Смотуљци“ на страници „О аутору“ пише овако: „Воли да гледа кроз прозор и у небо. Не воли рачунање времена и не воли да прича. Често мисли да је вук па избјегава људе. Воли шуму, маглу и облаке. Већ више од пет година га ништа не чуди.“ Ето, то је Драшко, укратко“, прича нам аутор.
На једној од двије промоције које сам одржао, питали су ме за инспирацију, одакле је црпим за своје стварање. То је најопштије и најнепотребније питање које се може поставити неком аутору. Јер, кад се прочита било које дјело, зар инспирација за његово писање није очигледна, и зар је, на крају крајева, уопште битна? Зар је потребно рећи да је за неку љубавну поезију инспирација била - жена?; или можда неко мисли да извор таквих стихова може бити занесеност чишћењем прозора на седмом спрату неке пословне зграде?
Лијек
Нека разочарења физички боле, али немаш на шта лед да ставиш, немаш шта да намажеш и завијеш; ваздух те боли. - Како се лијечи ваздух? Дисањем. - Како се љековито дише? Ходањем. - Како се љековито хода? Незаустављањем.
Писање без циља, или - писање са једним јединим циљем: да се напише, да се ријечима наслика доживљени моменат, или вриједно размишљање - то је једино писање које познајем. Писати са циљем, са намјером да се нешто постигне, да се нешто буде и негдје стигне, за мене је потпуно погрешно, као што је погрешно и писање у оквиру било каквих "књижевних правила", или шаблона којима се најчешће иде и који су "успјешни". Папир је за мене нешто отворено и пространо, слободно; то је зид који још увијек није украшен никаквим сликама и на коме, прије свега, никада не стоји нешто што одређује вријеме.
Кратка белешка о аутору
Драшко Сикимић је рођен 22. марта 1984. године у Љубињу (Херцеговина), гдје и данас живи. Воли да гледа кроз прозор и у небо. Не воли рачунање времена и не воли да прича. Често мисли да је вук, па избјегава људе. Воли шуму, маглу и облаке. Већ више од пет година га ништа не чуди. "Смотуљци" је његова прва књига.
Још једно виђење пове феноменлане књиге:
