Србија
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Још у време балканских ратова Американци показују интерес за Србију и 1913. године шаљу два посебна посматрача у штаб војводе Путника. То ће бити њихова прва специјална војна мисија код нас.

АМЕРИКАНЦИ су били добро упознати за припремом војног пуча у Југославији 27. марта 1941, али је њихово учешће, за разлику од британског, било занемарљиво, као и њихово бављење приликама на Балкану. На почетку Другог светског рата у Југославији остаће без обавештајних информација и без агената на терену, који су, према подацима партизанског Одељења заштите народа (ОЗН), по избијању рата или напустили Југославију или су их похапсили Немци у првим данима окупације. Обавештајне податке о томе шта се збива у Југославији, осим од Енглеза, Американци у то време добијају преко својих контаката у Турској, Италији и северној Африци, али већ крајем 1942. одлучују да се и сами обавештајно ангажују на просторима окупиране Југославије. И током Другог светског рата, а и у првим годинама после њега, обавештајним послом на просторима Југославије највише ће се бавити њихова војна обавештајна служба.

ПРВИ војни односи Американаца са нама успостављени су још у доба балканских ратова када је акредитован и први војни изасланик у Србији, који је покривао и Бугарску, при чијем штабу је и био током ратних операција. Американци 1913. шаљу и два посебна посматрача у штаб војводе Путника и они су уједно њихова прва специјална војна мисија у Србији. Свог првог војног аташеа у Краљевини СХС Америка акредитује 1919. године и он представља све видове оружаних снага САД. То ће бити пракса све до 1939. године, када ће Морнарица САД код Генералштаба Војске Југославије акредитовати посебног изасланика, чије је седиште у Риму, а који ће уједно заступати и америчко ваздухопловство.

До почетка Другог светског рата кроз тадашњу југословенску државу проћи ће девет америчких војних аташеа и два помоћника.

ПО ИЗБИЈАЊУ Другог светског рата амерички обавештајци претежно су ангажовани у сфери критичних подручја америчких интереса, операција на Пацифику против Јапана и дотурања помоћи Енглеској. У САД у то време јавно мњење Американаца о Југославији формирају листови емиграције из Југославије “Американски Србобран”, “Американски Словенац” и “Хрватски лист”. А исто тако запажена је и активност амбасадора Краљевине Југославије, Константина Фотића. Он је у Америку стигао још 1935. године, најпре на чело Посланства, које 1942. постаје Амбасада Краљевине Југославије. Са амбасадорског места га у пензију 1944. шаље влада Тита и Шубашића, због привржености Дражи Михаиловићу. У Америци је била запажена и активност америчког публицисте и књижевника словеначког порекла Луја Адамича који је и на челу Уједињеног одбора јужнословенских Американаца. Адамич подржава НОП у Југославији приман је и код Рузвелта, Черчила, Ајзенхауера и, наравно – Тита. Под неразјашњеним околностима овај велики противник антијугословенског сепаратизма убијен је 1951. године у време макартизма, америчке опседнутости борбом против комунизма. Вашингтон се дуго није званично изјашњавао ни о Титовим партизанима ни о Дражиним четницима, а признавао је и Југословенску владу у Лондону.

У ЊИХОВОЈ политици према Југославији преломна ће бити 1943. година када амерички председник Рузвелт у склопу својих припрема за Техеранску конференцију у кратку посету Врховном штабу НОВ и ПОЈ (Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије) шаље свог личног емисара пуковника Лина Фериша. На овој конференцији, на којој се расправља о даљој стратегији савезника у рату против Хитлера и отварању Другог фронта Титови партизани поменути су као носиоци борбе против Немаца у Југославији и донета је одлука о пружању помоћи у ратном материјалу и снабдевању. После ове конференције делегација Врховног штаба НОВ и ПОЈ одлази у Каиро ради договора са савезницима о снабдевању оружјем, евакуацији рањеника и стварању партизанске базе у Италији. У тренутку када Енглеска започиње отклон од Драже Михаиловића, Американци започињу самосталну политику у Југославији и на Балкану. До тада она се углавном није разликовала од политике Британаца. САД неће укинути војну помоћ Дражи Михаиловићу већ код њега шаљу и своју војну мисију, превасходно ради спасавања оборених америчких пилота који се крију у Србији, а што ће код Тита и КПЈ бити разлози и основ неповерења према САД. Разумљиво је зато да 1944. године партизани из протеста не шаљу своју војну мисију у Вашингтон, већ само у Лондон и у Москву.

КАКО би изгладили своје односе са партизанима, Американци доносе одлуку да у ВШ НОВ и ПОЈ пошаљу сопствену војну мисију, јер су све до септембра 1944. године амерички официри били у саставу енглеске војне мисије коју је предводио генерал Фицрој Меклејн. Први шеф америчке војне мисије биће пуковник Чарлс Тајер, који ће касније бити прекомандован и постављен за шефа америчке обавештајне службе у Бечу. Његову дужност преузеће такође пуковник Илери Хантингтон, дотадашњи шеф обавештајаца за Италију, иначе реномирани њујоршки адвокат из Волстрита. Америчка мисија при Врховном штабу партизана имала је 14 чланова и они су већином били Американци југословенског порекла, а скоро сви су били школовани обавештајци. Након још једне промене, овом мисијом до јуна 1945. руководиће пуковник Френклин Линсдеј. Он ће 1994. о тим данима објавити књигу “Светионици у ноћи” – са ОСС-ом (америчким обавештајцима) и Титовим партизанима у ратној Југославији.

Осим војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ Американци су имали и своје регионалне мисије широм Југославије, при главним штабовима партизана у Хрватској, Словенији, Македонији, Србији и Војводини, али и при штабовима неких корпуса, чак и при неким дивизијама у Славонији и Далмацији.

Поред војних мисија, САД су у Југославију упутиле и епидемиолошку мисију коју је преводио генерал Леон Фокс, а њени чланови су још били потпуковник Едвард Мареј и поручник Пол Стил.

У ЛЕТО 1945. Американци ће отворити и Канцеларију за регистрацију гробова, што је поверено мајору Ричарду Кумбсу, коме ће се врло брзо придружити још 13 подофицира, а годину дана касније још њих седам.

Ова канцеларија бавила се ексхумацијом посмртних остатака америчких авијатичара погинулих у току рата који су након извршених формалности на Централном гробљу преношени у САД. Канцеларија је завршила свој рад 1948. када је и целокупно њено особље из свог седишта у Светосавској улици број 36 напустило ФНРЈ.

Према евиденцијама ЈНА, од доласка првих војних изасланика у НОВ и ПОЈ, па до успостављања Војне секције Амбасаде САД у Београду, у Југославији је индивидуално или у саставу разних мисија боравило око 260 припадника оружаних снага САД.

АМЕРИКАНЦИ ХОЋЕ ИСТРУ

КРАЈЕМ новембра 1944. генерал Илери Хантигтон тражио је сусрет са Иваном Гошњаком, командантом хрватских партизана, наводећи да има налог да му пренесе строго поверљиву поруку. Разговору је као преводилац присуствовао и Лео Матес који ће после рата бити један од југословенских амбасадора у САД. Хантингтон је рекао да долази по одобрење за савезничко искрцавање у Истри након којег би се извршио продор ка Загребу. После радио-комуникације са Врховним штабом Хантингтон је добио овакав одговор: “Слажемо се, али под условом да сва пешадија буде наша и под нашом командом!”

Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости

 

Пријавите се преко бесплатне е-маил претплате за примање обавештења о новим дешавањима.