Свако од нас има име и презиме, с тим што нам име (углавном) смишљају родитељи, док презиме добијамо самим рођењем. Али треба се запитати од кад презимена постоје? Презимена доживљавамо као нешто што је сасвим природно – а у различитим деловима планете, у различитим културама и државама она су настајала на најразличитије начине.
Историја презимена – пре нове ере
Презимена своје најраније порекло воде из Кине, где је, према легенди, почео да их употребљава Цар Фу Кси још 2852. године пре нове ере. Администрација је у то време увела систем имена како би олакшала попис становништва и лакше прикупила информације.
Презимена у Кини су у почетку узимана по женској линији (матроними), али је то промењено када је на власт дошла Шанг династија (1600 – 1046. године пре нове ере).
За разлику од Кине, Јапан је презимена увео тек у 19. веку – бар за целокупно становништво, јер је аристократија и пре тога имала презимена, како би се разликовале племићке породице.
У време Античке Грчке, презиме је представљало место одакле неко потиче – што потврђују и имена познатих грчких филозофа из тог времена: Талес из Милета, Хераклит из Ефеса и други. Касније је ово промењено, па су почела да се користе типична презимена, али и патроними “син од” или други облици презимена који упућују на то да се презиме преноси по мушкој линији.
У Римском царству је постојао је потпуно другачији систем давања имена деци, па су тако постојала три имена (триа номина). Прво је било преаномен – који су бирали родитељи, друго генс – најсличније данашњем презимену, али се односило и на клан или племе, па чак и на цео регион, док је треће име било цогномен – надимак који је омогућавао да се по иману разликују они који имају исти преаномен и генс.
Прва презимена у Европи
Од свих народа у Европи први који су почели да користе породична имена која су се преносила са колена на колено били су Ирци, а прво презиме је било “O Cleirigh” које потиче из 916. године. Симбол О, који се понекад писао и као Уа има значење “унук/унук од”, док се данас пише као “О’ “. Ово није једини префикс који се користи поред презимена, па тако постоји и” Mac/MC” што значи “син од”, за ћерке се додаје “Nic”, а за супруге “Mhic”.
У раним годинама средњег века, већина људи у Европи живела је у малим пољопривредним селима. Сви су знали своје комшије, и није било потребе за презименом. Али, како се становништво проширило и градови су се повећавала потреба да се пронађу начини да се разликују две особе која су имала исто име.
Због тога што су Британци били међу првим Европљанима који се насељавају у Северној Америци, многа модерна америчка презимена могу се пратити у средњовековну Енглеску, Шкотску, Ирску и Велс.
Заједнички придеви који се користе као бајони често се односе на величину - као што су мали, кратки или дуги - или боју косе или трома - као што су бела, црна или црвена (која се развила у Reed). Понекад је придевник комбинован са имеником за формирање имена по имену, као што су Longfellov или Blackbeard. Имена као што су Stern и Stout (што значи глупо срце, а не масно) описује темперамент, док Drinkvater имплицира некога са моћним жеђом. John Peacock мора бити прилично узалудан!
Име се такође може односити на друштвени статус, као што су Скуире, Книгхт или Бацхелор. Палмер је описао ходочасника који се вратио из Света Света. (Традиционално је да такви ходочасници донесу длан као неку врсту сувенира.)
Имена која се добијају из галског језика се лакше дешифрују од модерних енглеских говорника: Cameron значи "укривљени нос", Кенеди значи "ружну главу", а Connolli значи "храбар".
Међутим права експанзија презимена у Европи почела је у 17. веку, а посебном током ширења империјализма – када је овај начин именовања почео да се шири и изван Европе.
Постоје земље које су прилично касно увеле овај обичај, па се међу њима налази Холандија, која је праксу коришћења презимена почела 1811. године, док се у Јапану то догодило 10-так година касније, на Тајланду 1920. године, а у Турској, захваљујући реформама Кемала Ататурка – 1934. године.
Конвенцијом Уједињених нација о забрани дискриминације над женама 1979. године усвојена је одлука да и мушкарац и жена приликом ступања у брак имају једнака права приликом избора презимена, па тако мушкарац може да узме женино презиме и обрнуто, али и обоје могу сачувати своје.
ОД КАДА СРБИ КОРИСТЕ ПРЕЗИМЕНА
Презиме или породично име, рођењем наслеђујемо од предака. Уз име које нам дају на рођењу и које представља нашу личност и нас саме, презиме означава порекло, корене и традицију.
Презиме је настало у другој половини XIV века. Српска презимена су углавном настајала тако што се наставак -ић, -ев или -ов додавао имену оца, мајке, деде или некој другој основи.
Код Срба су најчешће презимена настајала на основу имена очева, али је доста и оних која су везана за занимања, личне особине, надимке, место порекла… Многи су, при досељавању у нове срезове (општине), морали да мењају властито презиме и узму оно које им срески начелник додели.
Коришћење презимена усталило се у српском народу тек у XVIII веку, а до тада је прошло кроз неколико фаза. Мораћете признати да је то доста касно, јер то говори много. Односно да будем прецизнији то говори да веома тешко можемо доћи до тачних података о нашим прецима, а о писаним траговима предака још теже. А поготово да се то хронолошки повеже у једну структуру која ће бити како ми то кажемо родослов једне фамилије.
Пре настанка презимена био је распрострањен обичај да се уз име додаје назив племена из којег се потиче. Затим су коришћени тзв. патроними, изведени из имена очева – од Ивана су настали Ивановићи, од Марка Марковићи, од Петра Петровићи итд.
Начини на који су настајала су разни, а ево неких од њих:
1) по оцу (најчешће) – Бранковић, Ненадовић, Вукашиновић итд.;
2) по племену – Бодрић, Дробњак, Васојевић итд.;
3) по звању – Капетановић, Поповић, Војводић итд.;
4) по занимању – Чобановић, Ковачевић, Златаревић итд.;
5) по надимку – Курјаковић, Сурла, Затезало итд.;
6) по особинама – Главоњић, Лепојевић, Мудринић итд.;
7) по месту порекла – Добрњац, Гламочанин, Лучанин итд.
Занимљиво је и коришћење надимака, које свако у Србији добије од малих ногу, па некад и замени име, те особу углавном сви знају по њему, а не по имену. Такође, људи су одувек живели у заједницама које су имале своја имена. Често се дешавало да кад неко пређе у другу заједницу, у њој добије као надимак име заједнице из које је дошао. Тако се из надимка развило презиме као додатак имену.
Аутор: Боривоје Микић,концептуални уметник, Изградња манастира Хиландар
Већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из XIX века. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији до друге половине XIX века мењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца. Тако се дешавало да у једној кући три различите генерације имају три различита презимена. У то време, стара, родовска презимена била су махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је донео указ о непроменљивости презимена, чиме је у већој мери заустављен процес мењања истих.
Извори: Разни
