Породица Наде и Радомира Милићевића из Хргуда.
Можда би најбоље било путовање планином Хргуд до тамошњих сеоца у којима живе Милићевићи назвати „пут до краја света”.
Тако је то изгледало. Никада краја труцкању, кривинама, љутом камену, макији, пашњацима и ограђеним оазама, у које је ко зна одакле донета земља како би се штогод од пољопривредних култура засадило или засејало.
Невероватно је где ти људи живе. Имају струју, али оскудевају у води и много чему другом. И они живе од узгоја стоке. Често се овде у једном дану промене три годишња доба. А тек када запуцају громови...
Упознајемо Ратомира, супругу му Наду синове Брана и Борислава, снају којом омашком не записасмо име и унука Сашу.
- Осам је кућа укупно на Хргуду. Зуб времена много је тога начео и потро. Има, на пример, споменика да се ни слово не види на њима. Милићевићи су се отприлике доселили овде пре 200 година. Врањ До називају младим селом, јер ту живе две младе са троје деце - прича нам Ратомир.
У следећој кући, сазнајемо, живи Младен. Жена Олга преминула пре неколико година. Има два сина и две кћери: Марко, Милош, Мирјана и Јелена. Марко ожењен Данијелом. Деца: Игор и Ивана.
Породица Младена Милићевића из Хргуда
Славиша, Весов брат, није ожењен. Момо има супругу Бранку, сина Огњена. Огњен има супругу Марију и ћерку Мију. У Горњем Хргуду живи Јово са супругом Кољом. Деца су им Мирјана и Јелена. Затим је ту Божо са супругом Љепосавом и брат му Рајко. Следећа је кућа Милованова, који има супругу Саву и три ћерке - Лепу, Винку и Биљану. У наредној кући је Ђуро са супругом Анђом и децом Раденком, Жељком, Милијаном и Бранком. У последњој кући је Слободан са женом Милом и ћеркама Надом и Слободанком.
Узасеоку Бакуља су три куће. Мирослав и Марица имају два сина - Неша и Предрага. Слободан и Раша немају деце. У трећој кући живи Слађо. Он и супруга Жарка имају синове Бориса и Драгана.
Како се живи на Хргуду? Ратомирово домаћинство располаже са две краве, једним биком, 30 оваца, 20 коза, пет коња које користе за пренос огревног дрвета. Саде бели и црни лук и кромпир. Жито не сеју...
Водом се снабдевају из чатрње. Озидали су две запремине од по 50 кубних метара. Винова лоза овде не успева. Зато с јесени купују грожђе и произведу вина и ракије колико им је потребно за годину дана. До Берковића је укупно 15 километара.
- Зими буде много снега, дувају снажни ветрови. Некада и по 20 дана будемо одсечени од света. Због тога држимо приличне резерве неопходних потрепштина. Одавде до првог метра асфалта има чак девет километара. Када смо дошли на Хргуд, није било ни макадама. У Столац се ишло два пута седмично, и то пешке ради продаје огревног дрва. У једном смеру требало је пешачити два и по сата. Замислите како је било градити кућу када немате цемента, ни песка, испричао нам је Ратомир.
Док разговарамо, петогодишњи унук Саша, возећи се у маленом аутомобилу, издаје одсечне војничке команде. Кажу да је упорно гледао серију „Војна академија”. Ко зна, када одрасте, можда ће и он постати кадет. У суседној кући живи 75- годишњи Младен са породицом, који нам приповеда:
Пре много година, чини ми се, живео сам у петом веку. Орало се прво уз помоћ говеда, а потом са упрегнутим коњима.
Док није пробијен макадам, овде се одвијао крајње паћенички живот. Трагајући, потом, у Берковићима за Милићевићима, сазнајемо да је ту некада живео Милан. После је, не зна се из којих побуда, променио презиме, претворивши надимак у презиме. Преселио се у село Рибари код Главатичева. Сада у Требињу живи његов син Лука Пологош.
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
