Обавештајне службе Југославије после Другог светског рата нису придавале посебну пажњу и нису истраживале америчку обавештајну активност у Југославији између два светска рата.
СВЕ до Берлинског конгреса 1878. године Сједињене Америчке Државе нису показивале посебно интересовање за балканске земље нити су уопште имале дипломатске представнике на том подручју. Овај конгрес, који су организовали Немци, смањио је на Балкану утицај Турске и Русије у корист Енглеске и Аустроугарске и зачео нове будуће конфликте. Нестала је велика Бугарска коју је, Санстефанским миром, накратко, као свој сателит и продужену руку, формирала Русија. Турска губи Кипар, који припада Енглеској, као и Босну и Херцеговину које припадају Аустроугарској. Црна Гора, Србија и Румунија постају самосталне и суверене државе. Ове велике геополитичке промене привукле су и пажњу Америке. Само неколико месеци касније после Берлинског конгреса, 1879, Вашингтон ће задужити свог посланика у Бечу да закључи трговинску и конзуларну конвенцију са Србијом. То ће бити и први корак ка успостављању политичких односа између Србије и САД, да би 1882. био именован и први амерички амбасадор за Србију – Јуџин Скајлер. Америка и Србија склопиле су у то време и трговински споразум који ће после Првог светског рата наследити новостворена Југославија. Србија, због штедње и финансијских тешкоћа неће послати свог амбасадора у Вашингтон, док ће амбасадор Америке као резидент обитавати у Атини, одакле ће покривати и Румунију – САД ће у Београду имати конзулат који уочи Првог светског рата прераста у амбасаду. По његовом завршетку и формирању Краљевине СХС, Вашингтон ће одмах 1920. године поред амбасаде у Београду отворити и конзулат у Загребу.
ОБАВЕШТАЈНЕ службе Југославије после Другог светског рата нису придавале посебну пажњу, нису имале прецизнији увид, а нису ни посебно истраживале америчку обавештајну активност у Југославији између два светска рата. Претпостављало се да су се Американци тада највише интересовали за економске информације. Али, такав амерички приступ мења се већ после убиства краља Александра Карађорђевића када Југославија почиње да мења његов спољнополитички курс и да се приближава Немачкој. Американци тад формирају и свој “правни тим” за сагледавање прилика и последица такве политике, и у Југославији и суседству, “ради савета и информација америчким представницима”. Овом тиму ће по приступању Југославије Тројном пакту помагати и Ђорђе Радин, познатији по свом америчком имену Џорџ, престижни адвокат са бројним контактима у Европи и Америци и, у то време, канцеларијама, у Њујорку, Цириху и – Београду.
Верује се да је овај Србин из Војводине уочи Другог светског рата организовао и посету Вилијама Донована Београду, будућег главног обавештајног шефа САД који је по уласку САД у Други светски рат, по наредби Председника САД Рузвелта, основао и поставио темеље ОСС (Office of Strategic Services) главне америчке обавештајне службе у Другом светском рату и претходнице ЦИА, а кога и данас сматрају оцем америчких обавештајаца.
У односу на обавештајне службе других великих нација, обавештајна служба Сједињених Америчких Држава је релативно млада, а трговачке компаније су прве које организовано приступају прикупљању за њих занимљивих економских информација из иностранства. Најстарија обавештајна служба у САД је Поморска (Office of Naval Inteligence), основана 1882. године. Све до почетка Другог светског рата она је била и најпрестижнија обавештајна организација САД. Војска је своју обавештајну службу основала три године касније, 1885, најпре за прикупљање података унутар саме армије, а онда и о домаћим економским потенцијалима, подацима потребним тадашњем Министарству рата (War Office). Године 1898. САД шаљу војне аташее у америчка представништва у Лондону, Паризу, Берлину, Бечу и Петрограду. Обавештајне службе Морнарице и Војске уједно су радиле и контраобавештајно и ван оружаних снага све до после првог светског рата, када је ту функцију почео да преузима ФБИ, а америчко ваздухопловство своју обавештајну службу основаће тек после Другог светског рата.
Амерички председник Рузвелт уочи Другог светског рата покушао је да успостави координацију обавештајних информација, како војне тако и других, које су биле важне за стратегију Националне одбране САД. Међутим, ови Рузвелтови покушаји првобитно су изазвали прилично жучне дебате у америчком Конгресу и жестоко супротстављање републиканаца, који су страховали да ће се координацијом обавештајних података демократе окористити за успостављање своје доминације и учвршћивање на власти. Напад на Перл Харбур разбиће све предрасуде и отпоре противника обавештајне координације јер се испоставило да су САД располагале информацијама на основу којих се могао предвидети овај разорни напад на америчку морнарицу, али су оне биле раштркане по фиокама разних канцеларија и обавештајних агенција без места на коме би се оне укрштале и анализирале.
Све до тог периода, до Другог светског рата, Американци су чак негирали и само постојање својих обавештајних служби. Говорило се како су оне у супротности с америчким поимањем демократије и са Уставом САД. И у спољној политици, у односима с другим земљама, Американци су такође заступали и износили сличне ставове истичући свој тзв. метод отворености, данас би се рекло транспарентности, у прикупљању информација о политичким и војним питањима и плановима страних влада и истицали како се суздржавају од тајних радњи и активности. Међутим, већ за време Првог светског рата САД су имале своје агенте у Krupp и другим немачким фабрикама, чак и у немачком генералштабу, укључујући и немачку обавештајну службу.
ЗАБОРАВЉЕНИ ЂОРЂЕ РАДИН
Занимљиво је да су посттитовска Југославија и потом постјугословенска и транзициона Србија “превиделе” лик и дело Ђорђа Радина – за разлику од Американаца, који га памте као угледног адвоката, врсног познаваоца међународног права и оснивача и првог председника Међународног фонда за развој (IDF). Радин је у Америку из Аустроугарске отишао 1911. године. Тамо ће, у Њујорку, завршити студије права на престижном универзитету Колумбија и одмах потом почети да се са успехом бави адвокатуром. Био је угледни члан две адвокатске коморе, у Њујорку и Вашингтону. Радин је био и уважени члан чувеног Метрополитен клуба, који је основао банкар Ј. П. Морган, у ком се виђао са још познатијим Србином – Николом Теслом. У њихово време Метрополитен је – затворени мушки клуб. Три деценије становаће у чувеном луксузном вашингтонском “Вардман парк” хотелу, од 1946. до 1976, када ће се повући у реномирани старачки дом у ком ће 1981. умрети од можданог удара у 86. години.
“Вашингтон пост” и “Њујорк тајмс” посветили су посебан некролог овом Србину и подсетили су на Радинову књигу која је у време објављивања била пандан Маршаловом плану за обнову Немачке – “Послератна економска обнова: практични план за Балкан”, чији је издавач била и данас реномирана Карнегијева фондација за међународни мир. “Вашингтон пост” у некрологу подсећа још и на књигу коју је Радин написао заједно са познатим америчким историчарем Чарлсом Бердом “Балканска прекретница – Југославија”, наводећи и податак да је од 1941. до 1946. Ђорђе Радин био специјални представник Краља Петра у Вашингтону.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
