Саша Еди Ђорђевић о свом историјском роману “Устаник”, Карађорђевој трагичној судбини и последицама живота СРба под Турцима.
ШТА је заједничко професионалном полицајцу, музичару и композитору и даровитом романсијеру? Одговор је једноставан: Саша Еди Ђорђевић! Овај 48-годишњи Смедеревац ради као начелник Оперативног центра МУП у родном граду, певач је, басиста и текстописац ауторског рок бенда Патрис (два албума и велики број концерата) и аутор најпре “Јаничара”, а затим и романа “Устаник”, који је недавно објавио Евро боок.
Тема ове друге књиге је Први српски устанак, од османлијског дивљања преко неуспелих преговора са Турцима, до организовања опште побуне, крвавих сукоба и најзад слома устанка.
* Шта је био повод да се упустите у књижевну авантуру и определите за историјске романе?
- Определио сам се за историјске теме оног тренутка када сам схватио да нам свакодневно са свих страна пристижу прикази прошлости који имају за циљ да је представе другачијом и по њих повољнијом него што је заиста била. Моји романи, “Јаничар” и “Устаник”, јесу слике о животу Срба под Турцима приказане из српског угла, мој скромни покушај да подстакнем народ на размишљање о нашој бурној прошлости, да уперим прст у неке ствари које не бисмо смели да заборавимо.
* У “Устанику” Карађорђе је приказан као одлучан, одважан и прек човек, али и разочаран бахатошћу неких својих сабораца, као и себичношћу великих сила...
- Током истраживања које је претходило писању романа, трудио сам се да добро упознам и разумем вожда, да уђем у лик, како би то глумци рекли. Верујем да сам у томе успео и да сам у доброј мери то пренео у роман. Карађорђе је отац модерне Србије, једна од највећих али и најтрагичнијих личности наше историје. Био је прави јунак, скоро неустрашив, чврст, груб и прек, неук човек из народа, али искрен борац за слободу, лукав војсковођа и политички визионар. Нажалост, морао је да се суочи са неизлечивом српском болешћу, неслогом, као и одсуством разумевања и помоћи од стране великих народа, што је довело до пропасти устанка и њега лично.
* Кроз низ историјских догађаја и личности, вешто сте уплели и фиктивну причу о Осману Четину, у коме су помешане српска и турска крв...
- Прича о судбини породице којој припада Осман Четин повезује делове ове трилогије у целину, показује како су се фамилије кроз генерације уздизале и пропадале. Моји имагинарни јунаци су ту да настају, напредују, страдају и нестају како бих што реалније приказао живот ондашњих људи, промене у друштву и у њима самима. Мешање крви на овим просторима било је неизбежна последица османлијских освајања и масовних силовања која су их пратила, данка у крви, али и добровољног преласка у ислам. Наслеђе тих ужасних векова и те како осећамо и дан-данас, верујем да би Србија и Балкан били много боље место за живот и у духовном и у материјалном смислу да смо успели да се одбранимо од најезде са истока.
* Постоје ли стилске или неке друге разлике између романа ове трилогије?
- Стилске разлике не постоје, пишем једноставним, лако разумљивим стилом, прилагођеним људима било ког узраста. Сва три романа имају тешке психолошке и емотивне моменте и за ликове и за читаоце. Своје јунаке не штедим, стварам их онако како замишљам ондашње људе и трошим их без милости, онако како су заиста и били трошени у оно време када живот обичног човека није вредео скоро ништа. Трудим се да не будем преопширан, што уметнички можда може да шкоди, али поштујем време и енергију људи који читају моје књиге, јер знам да немају много слободног времена. Моји романи су историјски трилери, намењени за читање у даху, као када се гледа нешто дужи филм, рецимо. Разлике међу романима постоје у количини историје која је уплетена у приче. С обзиром на недостатак историјске грађе, “Јаничар”, који је смештен на почетак 16. века, има мало историјских података, већину дела чини моја имагинација. Са друге стране, “Устаник” је створен после проучавања огромне историјске грађе, романа, фељтона, текстова на интернету, тако да садржи много више чињеница него први роман, постављен је на веома чврстим историјским темељима.
* Да ли, у вашем случају, полицајац помаже или одмаже писцу, и обратно?
- Полицајац одмаже писцу у смислу да професија троши добар део времена и енергије, тако да за писање остаје практично само статус хобија, иако оно захтева много више од тога. Са друге стране, полицајац писцу ставља на располагање огромно животно искуство, знања о најцрњим странама личности, познавање психологије човека као жртве или злочинца, па и тренутака када они замене места... Писац, опет, помаже полицајцу да упозна неке људе које никада не би упознао, да оде на нека места на која никада не би отишао, да се лакше бори против предрасуда које о полицајцима владају...
ШАРЕНА ТРИЛОГИЈА
БУДУЋИ да је писање “Четника” поодмакло, већ знам како ће да изгледа и могу да кажем да ће бити негде на пола пута између прва два романа, између историје и маште. Тако ће трилогија на крају бити “шарена”, а ипак јединствена, што ће омогућити и прича о имагинарној породици чија се судбина прати кроз сва три дела и која повезује различите периоде које романи описују. У сваком случају, верујем да ће трилогија бити реална слика времена, људи и догађаја о којима говори - каже Ђорђевић.
Новости