Медицина ми је занимање, тиме се бавим, од нечега се мора живети, то је одличан посао, али са неким својим специфичностима, у античко време је била уметност.
Чим изговорите ја, анђео устукне и оде даље од вас, а ђаво одмах навали!“ Цитирајући ово вјерују оца Тадеја, др Срђан Милићевић, специјалиста за ухо, грло и нос у КБЦ Земун, писац, хуманиста и – једном речју добар човек, највише говори о себи. У двочасовном разговору чији је циљ био он и његово дело, као један од знаменитијих савременика из рода Милићевића, заиста, ни једном није говорио гурајући себе у први план, а када му је то од саговорника и наметнуто, осећао се видно нелагодно, настојећи да избегне било какво сопствено величање, или не дај боже испољавање нескромности.
Биографија
Срђан Милићевић рођен је 1966 у Стоцу. Медицински факултет завршио је у Сарајеву. Специјализацију за болести уха, грла и носа стекао је током рада у Котору. Запослен је у КБЦ Земун. Објавио је романе Тајна дивљег ораха, Обећана земља и Жена добрих намера.
- Ја сам Херцеговац. У оној чувеној сеоби Милићевића почетком 19.века, кад су се раширили на разне стране, три брата су кренула из Звјерине према Западу, један је отишао и зауставио се у Дабарском пољу, други до Чапљине, а трећи до Коњица, до Брадине. Моји су ови први – говори, увек расположен да прозбори о пореклу, о коме је много читао, бавио се тиме, па је зато у одређеној мери и скептик према неким новим открићима о пореклу Милићевића: - Наше братство је међу највећима, одмах после Вујовића. Реч је о здравом сељачком братству у коме нико неће наћи свог ђеда из Милићевића а да је причао о пореклу као што се сада говори, наводно као резултату истраживања. Рекао бих да ту има више маште него неспорних факата, испољава своју личну дистанцу према актуелним причама о пореклу Милићевића.
“Наш доктор је душа од човека”, рече нам једна од медицинских сестара у болници где је доктор тог дана имао иза себе вишечасовну операцију тумора језика код пацијента 52 године старости, а о коме га брига није напуштала ни током овог разговора за новине. Повремено би називао сестру на одељењу да чује како се пацијент опоравља и показивао велику забринутост, као да није још изашао из тог октор Срђан је у својој личности успео да спакује и помири два занимања која се обичном човеку чине недодирљивима – медицину и књижевност, лекарско занимање и писање.
- Медицина ми је занимање, тиме се бавим, од нечега се мора живети, то је одличан посао, али са неким својим специфичностима, у античко време је била уметност. Књижевност је неки ваш крст који носите, неко ваше и само ваше обележје. Ово је нека моја прича коју не знам како бих нашао, није то мој избор, више је она мене нашла него што сам ја њу изабрао – отвара своју душу после дужег времена др Срђан, не случајно јер смо повели реч о књижевности коју, како нам вели, ствара ноћу, кад нађе слободно време, током мир-них периода кад је на редовном дежурству…
По његовом мишљењу, писањем се бави сиротиња, јер од тога се не може живети, сем ако нисте као Добрица Ћосић и слични.
- Пре рата негде 1929. године у Београду је било много имућних људи који су имали велики капитал, али им нико данас не памти имена, док ни данас нису заборављени тадашњи писци и по њима се препознаје време. Сви знају за Сеобе Црњанског, и увек наново препознаје књижевност као нека врста духовне вертикале која нас сабира у времену. Зато је књижевност велика јер се по њој препознаје време и људи, сматра Срђан Милићевић. Ако се за њега може рећи да је народни лекар, будући да ако помно брине о својим пацијентима, онда ништа мање наш саговорник није и народни писац, будући да и једно и друго извире из његове заједничке неподељене личности. У својим романима “Обећана земља” и “Жена добрих намера”, аутор се бави јединком, човеком у расцепу времена и околности у којима живи. То време је садашње, али његови јунаци растргани су сенкама прошлости, намерама и животима других, колективом као крајњом одредницом све-коликог људског напора.
Он стрпљиво и осећајно гради архетипску и епску слику херцеговачког човека; власника косовског мита и сопственог удеса, трагичне поделе на две вере, прошлости која га обавезује и будућности која га искушава. Наслаге националних митова које се таложе кроз време помажу му да што прецизније одговори на вечито питање порекла и националног идентитета, у његовом случају коме је обећан део каменитог херцеговачког митског простора, чија је та обећана земља.
Вечите дилеме: пролазност, кривица, грех и проналажење Бога у једном потпуно дехуманизованом свету, ломе се у читаоцу Милићевићевих редова као својеврстан пишчев ехо. “Почињући причу далеко у прошлости и крећући се ка времену садашњем, Милићевић доказује да фрагменти прошлости - приче о патњи, јунаштву, годинама глади и јутрима славе, у Херцеговини, Острогу, Азији, Светој Гори, Јерусалиму, Косову... могу да се склопе у необичан и надасве занимљив роман који шапуће читаоцу да је прича романа - Обећана земља наша, народна, свачија прича”, записно је у једној од многобројних повољних критика које су пратиле књижевни рад нашег саговорника.
О његовом писању најповољније искрене оцене дали су и велики српски писци и песници какви су Момо Капор или Рајко Петров Ного, са којима је Срђан био и остао истински пријатељ. Капор је, на једној од промиција, за "Обећану земљу" рекао да је "чудесно лепа књига, у којој је све тајновито, запретано, нема досадног места нити паузе, права епска сага, која на 170 страна малог формата ствара утисак да је реч о трилогији". Ного је истим поводом рекао да је књига потекла из косовског мита и писана је у Андрићевским координатама, а аутор је погодио тон који је бајковит.
Ипак најважније шта о свом крсту књижевника каже сам писац. На писање га, вели, гони потреба да "каже истину и спасе душу своју", а "задао је себи мисију да свет српског мита стави између корица романа".
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
