Невесиње често називају бастионом слободе. У том граду и околини живе потомци великих ратника, који су вазда успевали да извојују слободу.
Водич и возач нам је Миле Милићевић, алфа и омега за све братственике који живе у том крају. Свакога познаје и сви њега знају, мада је пре последњег рата с породицом живео у Мостару. Избегли су у село Лакат, одакле он потиче. После неколико година упорног рада и великих одрицања успели су да подигну кућу у Невесињу. Дакле, у том крају када треба окупити Милићевиће, најлакшеје ту дужност било поверити Милету. Биоје на ратишту, као све праве патриоте. Када се рат завршио запослио се у истој фирми „Електропреносу”, само не у Мостару, већ у Гацку.
И онда је кренула она прича „камен по камен палача”. Није, наравно, реч о палати, али треба рећи да је кућа Милета Милићевића и његове супруге Грозде породични кутак какав се само пожелети може. У малом простору на спрат, све је добро скоцкано. Кућа је функционална, ведрих боја и широко отворених врата за рођаке и пријатеље.
Породица Реље Милићевића у Лакату
Миле је много сопственог рада уложио у тај дом. Да би купио материјал морао је приватно да ради. Али труд се исплатио. Имају три ћерке Милицу, Јелену и Гроздану. Све три су академски образоване. Јелена је удата у Требињу.
У њиховој кући упознајемо Смиљку Милићевић, дипломираног економисту, тржишног инспектора у Невесињу. Она често долази у родно село Лакат.
Од 50 домова у Лакату, 14 је кућа Милићевића. За време Турака, пре више од 200 година, доселили су се у Лакат. Прво су из Звјерине дошли у Придворце. У то време живео је извесни Танасије. Тешко је подносио турски зулум, па је једног дана, испровоциран,убио турског агу и морао да се склони у Придворце због освете. После су се пребацили у Лакат. Сва земља Милићевића из Лаката је у Придворцима.
У Лакату се с колена на колено проноси прича да је Војсилав Милићевић са 16 година чувао стоку, када је стадо напао вук. Убио је вука и добио награду. Према црквеним књигама рођен је 1899. године, а жена му Јелена 1902. године, 1915. одселио се у Загреб.
На улазу у Лакат затичемо 75-годишњег Милорада Милићевића, пензионисаног социјалног радника који је живео у Сарајеву. Када је наишао наш аутомобил, таман је утеривао овце и јагњад у тор. У Лакату је подигао викендицу, па после последњег рата дошао овде да живи. Има двадесетак оваца.
Суприга Драгиња, професор српског језика, помаже му у обављању текућих послова.
Наилазимо на стару зграду. Зовује Велика кућа. У њој је у исто време некада живело 48 чељади. Ристоје некада био главни домаћин. Сви су живели у слози, поштујући изузетну организацију поделе послова. Тачно се знало ко ће шта да ради ког дана. Тако је, на пример, баба Стоја била задужена за печење хлеба. Године 1943. на ту зграду пала је бомба и знатно је оштетила.
Испред куће Ђурђе Милићевић наилазимо на Растка, који је управо вадио воду из чатрње.
Домаћин у Лакату нам је Реља, брат Милетов. У породичном домаћинству, сем супруге Софије и деце Марка и Миљане, живи и Рељина мајка Зора.
У близи се налази и зграда у којој је била аустроугарска касарна. У тој згради касније је направљено шест станова за шест шумара. Снабдевали су се водом из чатрње коју су ископали и озидали Аустријанци. Осам метара је дубока, без цемента. Вода одатле - лед ледени. Црвеница глина сабијена је тако да је чатрња водонепропусна, каже нам Миле.
Срећемо и старину Дашана који је испричао неколико анегдота.
У Рељиној кући окупило се петнаестак Милићевића. Крећу приче од давнина, присећају се минулих година и догађаја што су се збили.
Атмосферу појењем и гуслањем употпуњује Душан Милићевић, коме је седам година, а отац Милорад га је већ научио јуначким песмама. По инструменту и песмама зна се да је реч о Србима.
Сутрадан нас Миле Милићевић води до центра града. Разгледали смо Цркву светог Димитрија, подигнутој у славу палим Невесињцима поводом офанзива од 1992. до 1995. године. Изградњује финансирао Невесињац Михајло Лабало, који је у то време живео у САД. После најновијег рата почео је и болницу да гради. Нажалост, пресекла га је смрт.
Посебно дирљива била је посета Спомен-костурници, подигнутој у знак сећања на око 500 погинулих Невесињаца. Међу тим јунацимаје и Милош, Милетов брат.
Милорад Милићевић пензионерске дане прекраћује узгојом оваца.
Извор: часопис "Братство Милићевићи"
