После божићне приредбе у Топуском, коју су савезничким мисијама приредили малишани, Рандолф Черчил је прокоментарисао да је то била прослава Титовог уместо Христовог рођења.
ПОЧЕТКОМ зиме 1944. до савезника су допрле гласине да најватреније присталице Хитлера, које су већ и саме наслућивале пораз Немачке, планирају да у брдима Баварске и Аустрије организују герилски отпор по угледу на партизански. Тај терен је био идеалан за герилско ратовање, и код савезника је постојала бојазан да би њихови војници још дуго могли да буду задржани у овим крајевима. Војне мисије које су биле међу партизанима имале су задатак да на терену проучавају, анализирају и прате реакције на партизански начин ратовања са становишта окупатора, Немаца. Претпостављало се да ће Немци користити партизанску тактику и организацију које су упознали у претходним годинама и месецима ратовања у планинама Југославије.
Посао официра за везу при партизанима у Хрватској 1944. није се исцрпљивао само у прикупљању војних података о Немцима који би савезницима могли да користе у случају планирања њихових војних операција. Они су исто тако извештавали и о организацији и активностима партизана на ослобођеној територији и о њиховој сарадњи и комуникацији с народом, уочи политичких расплета на крају Другог светског рата у Југославији.
ПАРТИЗАНИ су са своје стране, такође с пажњом, пратили активност чланова војних мисија. А са војним изасланицима, да би удовољили њиховим интересовањима и помогли им у њиховим активностима, договарали су се „на дневној бази“. Неки од њих су, међутим, то договарање стављали под наводнике, разумевајући га као „дневну дозволу кретања“ међу партизанима и на територији коју су они контролисали.
Партизани су се заиста трудили да буду добри домаћини. Нови амерички војни изасланик, по доласку у Хрватску из Словеније, приметиће да је партизански покрет у њој не само знатно распрострањенији већ и – богатији. Кад су га словеначки партизани довели до места сусрета с хрватским изаслаником, Френклина Линдсија ће, као новог америчког војног изасланика, дочекати у новом америчком војном возилу – чувеном џипу. На питање откуд им, чуће да им је бачен падобраном из авиона негде у Лици. Своју већ отрцану униформу замениће новом, америчком, који су му партизани, такође, дали. Добиће заправо комплетно официрско следовање, пакет у коме су били чак и – презервативи.
УОЧИ Божића 1944. чланови америчке и енглеске војне мисије пожелели су да обиђу децу у сиротишту и поделе им поклоне, чоколаду и бомбоне из својих официрских следовања. Тог децембра у Топуском је било смештено и партизанско сиротиште за децу која су остала без родитеља и у ком је било више од 150 малишана. Овој иницијативи придружили су се и руски официри. Чланице АФЖ-а (Антифашистичког фронта жена), које су се старале о сиротишту, за ту прилику са децом ће, у част официра, приредити и приредбу која ће, такође, бити и – политички индикативна.
На овој приредби сасвим јасно ће се видети неговање култа личности Јосипа Броза Тита који је у то време већ врло распрострањен, не само међу борцима, већ и међу децом. Амерички војни изасланик Линдси на овој приредби први пут је чуо песму чије ће стихове забележити: „Тито, Тито/ Љубичице бела/ Тебе воли/ Омладина цела.“ Оно „друже“ у његовом препеву, верзији, гласи „O thou“. Приредба је започела малом представом у којој се деца спремају да пишу писмо другу Титу. Њих тридесеторо били су поређани у редове тако да наликују онима на писаћој машини, свако од њих је представљао по једно слово и одазивали су се при исписивању речи у писму другу Титу.
МЕЂУТИМ, уследиће мали „инцидент“. Овој игри, наиме, успротивиће се девојчица којој је додељено слово „И“, а која се неће одазивати кад год је прозивана, кад је у реч требало убацити њено слово. Друга деца су на то бурно реаговала. Почеће да вичу на њу и да је грде, а она ће бризнути у плач и почети да се правда како Тита толико воли да хоће да му напише своје, лично писмо. Овај дечји конфликт и неспоразум ће педагошки разрешити челница АФЖ-а. Узбуђеној деци и расплаканој девојчици она ће на сликовит начин, на њиховом примеру, показати како је колектив све, а појединац – ништа. Јер, текст без слова девојчице је крњ али разумљив, док је њено писмо без свих оних слова која су била код друге деце – немогуће.
Присутни официри чуће на овој приредби још песама, међу њима и ону у којој једно дете пева да му је Тито и отац и мајка. Савезнички официри ће од Руса, који су били са њима, чути да је ова песма, попут других, заправо позајмљена из СССР-а, односно „украдена“, да је препев оригинала који су деца у Русији певала – другу Стаљину.
ФРЕНКЛИН Линдси није одолео да у свом опису приредбе не уврсти и опаску Черчиловог сина Рандолфа, који је присуствовао овом својеврсном обележавању Божића за савезничке мисије.
– О људи, какво је ово време – рећи ће Черчил јуниор.
– Мислили смо да идемо на божићну приредбу где ће се славити рођење Христа. А да је којим случајем Христ био са нама, и он сам би помислио да се овде 25. децембра прославља не његово, већ Титово рођење.
У Топуском тог дана није било бајке из Витлејема, већ из – Кумровеца.
Разумљиво је да је идеолошка индоктринација међу партизанима стално привлачила пажњу Американаца и Енглеза. Чак су о томе разговарали и са – Русима. На ослобођеној територији у Хрватској, у Топуском, америчком војном изасланику запашће за око посебан облик едукације партизана који су били чланови Комунистичке партије и СКОЈ-а и којима су дељене Стаљинова брошура „Основе лењинизма“ и „Кратка историја комунистичке партије бољшевика“.
РУСИ ће у то време често имати обичај да кажу како партизани – претерују. Касније ће се показати да Москва заиста није рачунала с толиким јачањем партизанског покрета и Тита, какви ће они постати на крају Другог светског рата, и да није с претераним симпатијама гледала на ширење социјалистичке и комунистичке идеологије на ослобођеној територији. Наводно је и руска жеља била да Народноослободилачка војска у Југославији окупља људе различитих политичких убеђења, али да се последња реч о послератном државном уређењу донесе у Москви.
Каква је била природа руских намера према Југославији и какав би могао у будућности бити однос партизана према Москви? О том питању су, пише Линдси, Британци и Американци спекулисали почев од 1943. Рузвелт је за Америку намеравао да у Југославији задржи само такозвано право вета. Показаће се да у својим спекулацијама, пише надаље Линдси, Енглези нису погрешили. Он помиње једно казивање Фицроја Меклина из 1943: „Будући догађаји тек ће показати да ли ће Тито остати пуки послушник Коминтерне и Москве или ће покушати да буде потенцијални владар самосталне државе.“
ПОЛИТИЧКА НАСТАВА
Савезници су забележили да су партизани још 1941. по напуштању Србије и Ужица са собом у једном камиону понели неколико хиљада неповезаних примерака брошуре „Кратка историја комунистичке партије (бољшевика)“, који ће касније током сукоба с Немцима пропасти, а да ће оне које су успели да спасу, чувати попут светог писма, како ће то касније написати и бивши главни партизански пропагандиста Милован Ђилас. Забележили су и да је Тито, кад је реч о партизанима, осим инсистирања на јакој дисциплини, посебно инсистирао и на – политичкој настави.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
