Шта се све крије у српским музејима

Народни музеј у Београду би најзад требало да отвори своја врата за посетиоце у јуну 2018. Иницијатива за обнову музеја покренута је још 2001, и према тим плановима требало је да реконструкција буде завршена још 2010. Када се радови окончају, а то би требало да буде у јануару 2018, биће потребно неколико месеци да се редовна поставка, која се у Народном музеју не налази од 2003, врати на своје место. Музеј се иначе простире на око 11.000 квадратних метара, од чега ће по завршетку реконструкције око 47 одсто бити изложбено. Чекајући крај реконструкције променило се осам министара, прошло је 14 година чекања, више директора, и цела једна генерација која је рођена пред затварање музеја сада је уписала средњу школу а да никада није крочила у Народни музеј.

Светски мајстори у Народном музеју

Резимирајући шта смо пропустили за једно пунолетство и која су то вреднија дела која наш најзначајнији музеј поседује, консултовали смо се са Слободаном Малдинијем, архитектом и уметником, који верује да се највреднији експонати и дела наших и страних аутора налазе у београдском Народном музеју, и додаје да се у саставу Збирке стране уметности налази око 1.100 сликарских и скулпторских дела, углавном европских уметника, а да је 1891. венецијански сликар словачког порекла Бертолд Липај поклонио музеју вредних 70 слика италијанских мајстора.
Наиме, у београдском Народном музеју налазе се дела светских мајстора савременог сликарства: „Портрет жене” Андреа Лота, „Пурпурне букве” Анрија Матиса, „Портрет младе жене” Анрија де Тулуз-Лотрека, „Купачица” Огиста Реноара, „Сељанка” Винсента ван Гога, „Руанска катедрала” Клода Монеа, „Тахићанка” Пола Гогена, „Глава жене” Пабла Пикаса, „Композиција ИИ” Пита Мондријана, „Сељак и крава” Марка Шагала… Музеј поседује цртеж „Женски акт” Амедеа Модиљанија, који је поклонила музеју сестра Растка Петровића, Љубица Луковић. Други Модиљани, „Портрет мушкарца”, налази се у приватном власништву Новосађанина Зорана Мандића.
„До данас није састављена листа уметнина које су опљачкане за време Другог светског рата. Међу њима, према усменим изворима, налазе се платна Рафаела и Рембранта. После рата, јеврејске породице су поднеле око 3.200 захтева за обештећење, али детаљи нису познати”, тврди Малдини и наставља да је током рата деведесетих с Косова у иностранство изнет велики број вредних српских уметничких предмета. Проблем је велики јер не постоји кредибилан регистар покрадених уметнина.
„Кнез Павле Карађорђевић је, формирајући први Музеј савремене уметности, скупио наслеђем, поклонима и аквизицијама вредну колекцију страних и домаћих уметника, међу којима и дела Вламенка, Утрила, Шагала, Модиљанија, али и Ел Грека, Пусена, Монеа, Гогена”, каже Малдини и додаје да је 1931. град Амстердам поклонио велику колекцију уметности из 19. и 20 века, у којој су слике Мондријана и Ван Гога.
У Народном музеју је од 1949. и део чувене збирке контроверзног колекционара Ериха Шломовића која броји око 350 комада. Шломовићев албум „Колектанеа” садржи цртеже Пикаса, Матиса, Шагала, Кандинског, Клеа, Лота и других великана 20. века, који је за експерте током протеклих седам деценије био више мит него стварност.

Студентски културни центар

Гордана Грабеж, оперативни директор Народног музеја, констатује да се у збиркама Народног музеја чувају нека од најзначајнијих културних добара, међу којима су монуменалне скулптуре Лепенског Вира (7. миленијум пре наше ере), Винчанске фигурине (6-5. миленијум пре наше ере), колица из Дупљаје (16. век пре наше ере), златне маске из Требеништа (6. век пре наше ере), остава сребрних посуђа из Јабучја (1. век наше ере), Београдска камеја (4. век), бронзани портрет Константина Великог (4. век), Мирослављево јеванђеље (12. век), први новац кован у Србији краља Радослава (13. век), средњовековне фреске и иконе из православних манастира и цркава, бројна уметничка дела српских и југословенских аутора попут Уроша Предића, Павла Јовановића (19. век), Надежде Петровић, Саве Шумановића или Ивана Мештровића (20. век), као и изваредна дела уметника из других земаља Европе попут Карпача, Рубенса, Гвардија, Дегаа, Реноара, Матиса, Пикаса или Мондријана.

Малдини са своје стране тврди да је најзначајнију збирку светских савремених уметника пропустио да сачува Студентски културни центар (СКЦ) у Београду. Међу бројним уметницима на изложбама које су приређене у београдском СКЦ-у излагали су неки од најзначајнијих протагониста светске уметничке сцене тога времена: Јозеф Бојс, Ђина Пане, Акиле Бонито Олива, Харалд Земан, Доналд Каспит, Филиберто Мена, Катрин Мије и други. „Нажалост, бројна дела која су ови и други уметници оставили у Београду нестала су. Пре пар година отишао сам у СКЦ с молбом да ми покажу чувене Бојсове табле, које је он поклонио након перформанса 1974. Међутим, нико од запослених није разумео шта тражим. Подсетио сам да се ради о чувеним Бојсовим таблама које су својевремено фиксиране и спаковане на галерији Велике сале СКЦ-а. На крају, схватио сам да су ове четири табле, величине чак два метра, украдене! На светском тржишту Бојсових дела данас оне вреде више од милион евра. За уметничке предмете које је СКЦ-у поклонио Клаус Ринке, као и за десетине других милионски вредних дела која су некада била у власништву СКЦ-а, нисам питао. Ради се о непроцењивој колекцији радова светски најзначајнијих уметника какву данас не поседују ни најпознатији светски музеји, која се током седамдесетих и осамдесетих налазила у СКЦ-у, али је потом нетрагом нестала. Зачудо, до данас се ама баш нико није запитао где је завршила највреднија српска колекција савремених уметника”, каже у неверици Слободан.

Музеј савремене уметности једини репрезентативан
На питање које би београдске и српске музеје препоручила својим суграђанима, као и туристима, Гордана Грабеж, истичући како су у овом тренутку у току радови на санацији и адаптацији Народног музеја у Београду, услед којих је и изложбени простор Галерије фресака Народног музеја у Београду привремено недоступан за публику, као препоруку за посетиоце препоручује Музеј Вука и Доситеја, где се поред сталних поставки реализује и велики број пратећих садржаја за посетиоце различитих узраста и интересовања. „Рецимо, Музеј Вука и Доситеја, који пре свих јесте значајан и усмерен садржајем на домаће посетиоце, привлачи све више интересовање страних посетилаца, како личностима двојице великана српског просветитељства, тако и сазнањем да је смештен у једној од најстаријих стамбених зграда у Београду из далеког 18. века”, тврди оперативна директорка Народног музеја. И додаје да у Београду постоји велики број музејских институција које завређују пажњу како наших суграђана, тако и гостију Београда. Свакако треба поменути Музеј савремене уметности, Музеј Југославије, Музеј града Београда, Музеј примењене уметности, Музеј Николе Тесле, Природњачки музеј, Музеј науке и технике и друге. „Сигурна сам да ће се посетиоци који нису имали прилике да посете овај музеј или они који то нису учинили дуги низ година изненадити богатством и разноликошћу музејских збирки које чувају изузетно интересантна и важна сведочанства о историјском периоду током којег су многи од нас живели, и о којем су они млади слушали најразличитије приче. Сигурна сам да би заинтересованим посетиоцима било веома занимљиво да виде камење с Месеца и чују причу о томе како је он стигао у Београд и у збирку Музеја Југославије”, закључује Гордана Грабеж.
Слободан Малдини пак сматра да Београд данас има само један отворен уметнички музеј – Музеј савремене уметности. И да, нажалост, генерације деце нису имале прилику да се упознају с домаћим музејским колекцијама. За то време, наша многа најзначајнија културна добра красе витрине светских музеја. Тако, ако желимо да видимо најраскошнију српску књигу из средњег века, тзв. Минхенски псалтир, треба да отпутујемо у Минхен, где је похрањен након што је украден из фрушкогорског манастира Привина глава. Никољско јеванђеље из 14. века налази се у Даблину, у Ирској, Пролог стиховни из 1566. у Лајбаху. Из манастира Света Катарина на Синају украдена су и однета у Лондон 43 српска рукописа из периода од 10. до 13. века. Украдени најстарији писани рукопис с наших простора, Евангелиариум сирмиенсиум, чува се у Баварској библиотеци под шифром 6224. 

Међутим, ни неке збирке домаћих савремених уметника у Србији нису боље прошле, сматра Малдини. „Подсетићу на жалосну судбину Унутрашњег музеја уметника Драгана Папића. У свом стану у центру Београда, Папић деценијама гради свој Унутрашњи музеј. На бувљацима купује предмете од којих израђује уметничка дела. Музеј су до сада посетиле многе значајне српске личности, а уврштен је у мапу београдских културних дестинација. Пре неколико година, камион ‘Градске чистоће’ дошао је по пријави комшије да однесе Папићево ‘нагомилано ђубре’ у ходнику и дворишту зграде. После интервенције из Министарства културе, камион се вратио празан”, констатује он.

Неповратно изгубљена дела
Многа вредна дела изгубљена су након што су преминули њихови власници, каже Малдини и наставља причу како је непозната судбина колекције с Пикасовом сликом у власништву чувеног архитекте Александра Дерока, којој се губи траг након његове смрти. Као и то да је ружну судбину доживела заоставштина професора архитекте Милорада Пантовића.
„Овај студент Ле Корбизјеа и Озенфана чувао је Ле Корбизјеове цртеже и преписку са светски познатим архитектама. Када је умро, наследници су све што се затекло у кући бацили на градску депонију смећа. Последњих година живота, вајарка Олга Јеврић изгубила је знатан део своје заоставштине. Из њеног атељеа на Старом сајмишту украдени су вредни артефакти. Лопови су пронађени, међутим, однети предмети и документација били су већ уништени, бачени у ђубре, а наоко вреднији део плена завршио је на бувљој пијаци!
Да му заоставштина не доживи сличну судбину, архитекта Богдан Богдановић ју је за живота изнео из земље и ставио на располагање држави Аустрији. Године 2014. је отворен Легат Петра Лубарде. У обновљеној вили на Дедињу изложено је његових 16 слика и 28 цртежа. Од 57 слика на списку легата, пронађене су 24. Осталих нема.”

Отимачина око Теслине урне
Недавно је у Загребу отворен Теслин музеј, док је Музеј Николе Тесле један од најпосећенијих музеја у Београду, али се ускоро сели са адресе у Крунској и питање је шта ће се потом дешавати. Слободан Малдини каже да се данас води кампања преотимања Теслине урне и покушај њеног премештања у порту Храма Светог Саве.
„Тражећи разлог за измештање урне, црква је прогласила сатанистичким обредом један интервју са страним гитаристом у том музеју, поред Теслине урне. Нико до тада није довео у везу Теслу и сатанизам. Међутим, оног тренутка када урна с Теслиним посмртним остацима буде преотета, Музеј Николе Тесле неће имати значај који има данас. Надаље, након што зграда у којој се данас налази музеј буде враћена старим власницима, та институција ће претрпети голготу неизвесног пресељења у амбициозно замишљен простор старе електричне централе на Дорћолу, величине 30.000 квадрата, за шта данас нема новца. Бојим се да је ова, иначе добра идеја, превелики залогај за друштво које деценијама нема средстава да реновира ни своје најбитније музеје”, сматра Малдини.