Осамдесетих година 19. века, један човек који је два месеца путовао из Минесоте, затражио је концесију за тражење породичне оставштине од Чедомиља Мијатовића, тадашњег министра финансија у краљевини Србији.
Више од две године после добијања концесије и нажалост неуспешне потраге, тај човек је умро у београдској варошкој болници под именом Август Бојне фон Лазар. Несвакидашња биографија фон Лазара, навела је Мијатовића да у чланку из августа 1877. године изнесе његову необичну животну причу.
Август Бојне фон Лазар учествовао је у догађајима револуционарне 1948. године, због чега се морао селити у Америку. На поласку, отац му је предао тестамент и неке хартије од вредности, рекавши му усмено да је њихова породица пореклом из Србије. Такође, да потичу од славне племићке породице у блиском сродству с кнезом Лазаром, по коме носе породично име, као и да су некада баштинили градове Шумадију, Сокол и Шабац. Све остале тајне лежале су у породичном скровишту које је Бојне покушао да нађе.
На самрти, Бојне је предао Мијатовићу копије извода из тестамента који је његов деда Андреја Обилић писао 1759. године у Брандебургу. Верност и тачност копија била потврђена некилико пута од стране америчких судова, али је Мијартовић добио само два листа од укупно четири. То је свакако стајало у вези напомене фон Лазара да су му већ неколико пута крали документа. Уз предата документа, Бојне је изнео и усмено породично предање о свом прадеди Андреји Обилићу који је био син српског кнеза. Андрија се родио се као кнежевић на двору у Шумадији (поменути град на потезу Сокол-Шабац), а одгојен је у Шапцу. У великом устанку који је букнуо у Мачви 1704. године, а за који Мијатовић у свом чланку напомиње да је непознат нашој званичној историографији, упали су једне ноћи Турци у кућу и побили Андријине укућане. Он је чудом преживео, а Јефрем Надуждац који је био у служби његове породице, одвео га је у Шумадију како стоји у тестаменту. Тамо су ословљавали са Андреја Обилић. Јефрем је био вешт у лечењу коња па је тиме издржавао себе и Андрију, па су често путовали. На једном путу, кад су се нашли у Соколу, Јефрем је показао детету породичну оставу, рекавши: Твоја породица је била у великој части и богата, а сада је остала само Шумадија без народа.
У породичној остави је било оружја, стара табла са збирком српског новца, златно и сребрно посуђе, књиге, дипломе и девет закованих сандука. Тада је Јефрем дозволио Андреји да узме један новчић са табле. Када је Андреја имао 12 година умро је Јефрем, па је дете преко Саве прешло у Угарску, а затим у Шлезију Недуго по доласку у Шлезију на имање једног племића, Андрија је онај новчић из породичне оставе даривао најлепшој сеоској девојци коју је верио. Али, њен господар је прокоцкао девојку на картама, па је она припала једном барону. Када је барон дошао девојку да је води, један млади човек који још није добро знао немачки, бранио је своју девојку и каменом убио бароновог пратиоца.
Адам Стефановић, Кнежева вечера, 1871 године
Вечера код Лазара- ратни савет уочи Косовског боја 1389.године (тројица витеза имају змаја на калпаку).
Због тога је морао да бежи и касније Андреја у 22. години постаје краљев гардиста. Његова бивша изабраница је постала велика госпођа, али је у спомен на Андрију оковала поклоњени новчић у гривну коју је носила на руци. На једној вечерњој забави овај новчић је побудио краљеву пажњу. Он је дозвао начелника нумизматичке збирке, питајући га да ли они имају такав новчић. Начелник је загледајући одговорио да имају један такав примерак купљен у Млецима. Чедомиљ Мијатовић даје интересантан коментар да Бојне није знао да српски новац носи млетачки тип, као и да су Млеци у 18. веку били главни трг за наш стари новац. Управо ову констатацију Мијатовића истиче као печат истинитости целе приче Аугуста Бојнеа фон Лазара. Поред тога, Бојнеов прадеда Андреја помиње у тестаменту регију између Шапца и Сокола, управо на простору где се по живом предању налазила област Милоша Обилића.
приредио С. Филиповић, по чланку Чедомиља Мијатовића
