Претпоставке о постојању старог града Требиња у којем је чувена краљица Јелена Анжујска имала и свој двор, смјештају га на локалитет данас у народу познат као “Бранковина” који носи име по кули Бранковића. Она је имала врло значајну улогу “куле стражаре” у старом Требињу.
Кула Бранковића је археолошки локалитет који се налази се у Требињу, у градском насеље Полице. Спада у куле стражаре.
2,7 км од центра Требиња
2,9 км од станице
Како стићи: Аутом
Сматра се да је саграђена 1323. године од стране војводе Младена Младеновића, који је био обласни господар Требиња и Драчевице за вријеме краља Стефана Дечанског. Војводу Младена је наслиједио његов син Бранко, који је управљао овим крајем све до намјештења у Охрид, када га је цар Стефан Душан удостојио звања севастократора, државног управитеља јужних крајева Царства. По историјским изворима сматра се да је кула припадала војводи Младену и његовом сину Бранку, док код локалног становништва влада вјеровање да је кула припадала Вуку Бранковићу. Али некадашња народна нагађања нису била ни далеко од данашњих тумачења историчара. Још од Марва Орбина, историја војводу Младена сматра родоначелником властеоског рода Бранковића. Властела Бранковића је у епској традицији неправично оклеветана за издају на Косову. Вук Бранковић је унук војводе Младена и најмлађи син Бранка Младеновића.
Тренутно кула није на листи културних споменика Републике Српске. Иако кула потиче из 14. вијека, није је урушио зуб времена. У цјелости је са оба своја нивоа. За њену обнову ништа конкретно није урађено. Кула је зарасла у драчу и заборав, док су јој темељи поткопани. Кула се тренутно налази на приватном власништву.
Питање је зашто није на листи културних споменика Српске историје, шта се чека? Да ли ми учимо из својих грешака, зашто се према својој историји овако понашамо, ко треба да брине о нашим археолошким налазиштима ? Зар оно што се дешава са нашим историјским наслеђем на Косову и Метохији није довољна опомена. Замислите да смо наши историјско наслеђе приближили западу у смисли да постану познате и препознате у свету. Како би се онда гледало на отимање Косова и Метохије од Србије. Народ који не штити свој историјско наслеђе, са њим може да се манипулише и полако да нестане.
Почиње ли овдје историја посљедње средњевјековне династије?
Постоје записи о херцеговачком поријеклу породице Бранковић која је живјела у вријеме највећег успона српске државе у вријеме краља Милутина и Стефана Дечанског и у времену краља и цара Душана. За Бранковиће се каже да су посљедња српска средњовјековна династија која је на историјској позорници била од прве половине XIV до прве половине XVI вијека.
Кулу је изградио жупан Младен, родоначелник породице и господар Требиња и Драчевице. Презиме породице потиче од Младеновог сина Бранка по којој је кула и добила име.
Куле Бранковића у Полицама и даље је питање без одговора – за оне који данас брину о баштини града једнако колико и раније за истраживаче прошлости.
„Фортице“ јесу препознатљива форма градитељског насљеђа на југу Херцеговине – али су ову кулу историчари још одавно издвојили из фортификацијских низова отоманског и аустријског периода, који шарају околна брда и просторе око старих караванских путева – у случају куле на Бранковини указујући на много старије, руке средњевјековних неимара.
С друге стране, фасцинира њена сачуваност, као последица – или срећније историјске судбине или ванредног градитељског мајсторства. За разлику о других средњевјековних грађевина, које нам је вријеме оставило само у темељним остацима са понеким метром сачуваних бедема – кула Бранковића и данас је пркосно усправна, са оба своја нивоа. У високом приземљу, до кога се допире само скалама, израђени су левкасти отвори, док је изнад спрат на који се излази једним отвором у ћемеру.
У одгонетању поријекла куле у Горњим Полицама није се, међутим, одмакло даље од претпоставки.
Уобичајно је мишљење да је кула – стражара резиденцијалног објекта војводе Младена Младеновића, који се 1323. године, у вријеме краља Стефана Дечанског, помиње као обласни господар Требиња и Драчевице. Наслиједио га је његов син Бранко, који је управљао овим крајем све до намештења у Охрид, када га је цар Стефан Душан удостојио звања севастократора, државног управитеља јужних крајева Царства. „Не зна се колико је /Бранко/ господарио у Требињу. Кула Бранковића у Требињу је припадала највјероватније њему и његовом оцу, а не Вуку Бранковићу како је остало послије у причама“ (пише: Кораћ).
Али некадашња народна нагађања нису била ни далеко од данашњих тумачења историчара. Још од Марва Орбина историја војводу Младена сматра родоначелником властеоског рода Бранковића. Властелин у епској традицији неправично оклеветан за издају на Косову Вук Бранковић његов је унук и најмлађи син Бранка Младеновића (Ивић). Надирањем Турака, Вук и Гргур, „синови великаго севастократора Бранка, господина же граду Охриду“ (повеља Хиландару из 1365.), повукли су се из Охрида на породичне посједе у Дреници, одакле је по слому Царства Вук почео да успоставља и шири своју државу…
У овом контексту, јасније се оцртава неоспорни културноисторијски ексклузивитет куле у Горњим Полицама. Њена важност и перспективе нису, дакле, само у чињеници да је ријеч о најочуванијем објекту наше градитељске баштине средњег вијека. Ако прихватимо мишљења да је кула највјероватније остатак резиденције требињских обласних војвода Младеновића, то значи да се управо на овом мјесту, са Бранковине у Горњим Полицама, зачиње богата и занимљива сага о посљедњој династији средњевјековне Србије, која је дуже од два и по вијека, политичком, војном и духовном дјелатношћу, али и породичним везама са тадашњим царским, краљевским и племићким кућама – била важан судионик историјских догађаја на заласку српске средњевјековне државности, династији чијих је шест владара носило знаке деспотског достојанства, а неколико стекло – и светитељски ореол.
Тим прије што не постоји историја која је претходила Требињу – што се о прецима требињског војводе Младена ништа не зна, осим што се претпоставља да је родом негдје из сусједног Захумља. Забиљежене су и тврдње да су Бранковићи поријеклом из требињских Корјенића, ако је вјеровати на ријеч контраверзном грофу Ђорђу Бранковићу, да су и његови ердељски Бранковићи дио исте племићке лозе. Требиње, Корјениће и Горње Полице као постојбину својих „литерарних“ Бранковића помиње и Милорад Павић у свом „Хазарском речнику“.
Зарасла у драчу и заборав
Мање славан дио историје ове куле је – онај посљедњи. Зарасла у драчу и заборав, кула је препуштена урушавању – да наше небриге докрајче оно што сви претходни вијекови нису. Притом, кула није ни на једној листи националих споменика БиХ, а по свему судећи ни прије рата није уживала статус било какве службене заштите.
С времена на вријеме дизао би се глас негодовања, указивало на апсурде – да кула није, а да су под заштитом разне готово аморфне и нимало атрактивне градитељске форме, попут илирских гомила и градина, разбацаних на све стране Херцеговине. Апели за спас нису добацивали далеко – чак ни до локаних власти, од којих би се тражило да понешто „закрпе“ до бољег и трајног рјешења, а искамчило само понеко лијепо обећање. Ни они који су предлагали да тадашња Општина Требиње откупи земљиште у околини куле, тиме заштити прилазе кули од новоградње – нису били боље среће.
Зоран Мијановић
„У Заводу за заштиту споменика стизале су разне молбе за спас куле, али осим лијепих ријечи – конкретних захвата никад није било. Из Земалјског музеја из Сарајева једном је прије рата јавлјено да је објекат под заштитом државе, била је поставлјена и табла са натписом, али све се на томе завршило. Грађевине попут Бранковића куле су од великог културног значаја јер осликавају стање и домете у народном градителјству 14 вијека. Сама валоризација и њено правно дејство не може бити доволјно за опстанак овог споменика културе, већ је неопходна конкретна и хитна акција његове заштите“, каже Зоран Мијановић, кустос-историчар у Музеју Херцеговине.
А још прије десет година из Музеја Херцеговине упозоравали су да је „стање куле више него критично“, те да ће се, ако овакав однос „потраје још коју годину, кула једноставно срушити“. Томе су, како је тада документовано – здушно помогли и „вандали који су јој тражећи драгоцјености и оружје поткопали темелје“, а „ако попусте темелји, ћемер ће се расути, урушиће се и зидови куле све до врха“.
„Да би се сачувало као споменичко насљеђе, требало би најприје ријешити имовинско правне односе, јер се Кула Бранковића налази на приватном имању породице Гаџа. Потом је потребно извршити деталјно техничко снимање, затим санацију темелја куле, који су поткопани, те конзервацију зидова и ћемера. Сљедеће потребне мјере су изградња савременог приступног пута и уређење простора око саме куле, да би завшна била – реконстукција куле, односно доградња њених врхова, а на основу макете која је овдје у Музеју Херцеговине“, појашњава Мијановић.
Шта се чека ?
Извор: Српско наслеђе
