Сви створитељи „вечног града“: Вучица и даље бди над Римом

Град на седам брежуљака

Када је тачно Рим настао је тешко утврдити. Научници и историчари помињу многе године, од 814. до 729. пре нове ере. Многи су прихватили традиционални датум оснивања града, 21. април 753. године пре нове ере, који је можда и тачан. До тог датума први је дошао Марко Теренције Варон, крајем првог века пре нове ере. По њему, до оснивања Рима је дошло треће године шесте Олимпијаде и то 21. априла. На основу тог податка, израчунао је касније историчар Дионисије Мали, Рим је основан 753. пре нове ере.

Остаци првих насеља на територији будућег Рима потичу с почетка првог миленијума пре нове ере. Они су пронађени на брду Палатин, које је са три стране окружен стенама и дубоким јаругама и тако га је сама природа заштитила од напада. На Палатину је становништво имало обичај да спаљује лешеве покојника, а пепео да чува у посебним судовима – урнама. Сматра се да су се на Палатину прво настанили Латини који су се иселили из два суседна града – Албе и Лавинија. Касније, брда Квиринал и Капитол су населили становници који су своје покојнике закопавали у земљу. Ови становници су највероватније били Сабињани. У осмом веку пре нове ере дошло је до уједињења насеља која су лежала на брдима и та унија је носила назив Septimontium (Седмобрежје). Археолози сматрају да је град Рим основан у седмом веку пре нове ере. То је био такозвани „квадратни Рим“ (Roma quadrata). Назив Рим (Roma) се највероватније односио на град који је лежао на Палатину. Мало по мало, Рим се раширио и на друге брежуљке, са изузетком Авентина, који је припојен у четвртом веку. Народ је исушио мочварни Форум, а око града се подигли бедеме.

Према томе, Рим је настао спајањем латинских и сабињанских насеља. Осим тога, још од најранијих времена, у животу града учествовали су и Етрурци, који су Рим уздигли у културном и у политичком смислу. Сама реч „Рим“ (Roma) је етрурског или грчког порекла. Неки научници повезују назив са етрурском речи „рума“ („dojka„), а дуги са именом оснивача Рома (Romusa), који потиче од грчког корена речи који значи „снага„.
Најзанимљивијие су, наравно, легенде о настанку Римаиако ту има најмање истине. Приче о оснивању Рима су у старом веку писали Квинт Еније у „Аналима„, Тит Ливије у „Историји“ и Овидије у „Метаморфозама“ и у циклусу „Фасти“ („Календар празника„). Од Грка, о Риму су писали Полибије и Дионисије из Халикарнаса, и Плутарх.

Римљани се везивали за Грке

Римљани су одувек настојали да своју прошлост вежу за легендарну хеленску историју. Тако су настале легенде о боравку Херакла (Херкула), Одисеја и других хеленских јунака на тлу Италије. Дионисије из Халикарнаса (који је од 30. године пре нове ере живео у Риму) испричао је необичну причу о Аркађанину Еуандару, сину бога Хермеса и нимфе Темиде или Никострате, супруге јунака Ехема. Преко својих предака, Еуандар је био повезан са тројанском краљевском лозом. Још док је био дечак, он је у Аркадијису срео тројанског краља Пријама и спријатељио се са Дарданцем Анхисом, који му је дао тоболац са стрелама и одећу проткану златом. Касније, по савету своје мајке, Еуандар је напустио Аркадију и са групом исељеника се искрцао на левој обали Тибра, где га је пријатељски дочекао краљ Фаун.

Неки кажу да је Еуандар отишао из Аркадије 60 година пре Тројанског рата, који се, како се верује, водио од 1193. до 1183. године пре нове ере и то, или због глади која је завладала земљом или због убиства свог наводног „оца“ Ехема, на шта га је наговорила мајка. Аркађани су их обоје протерали. Они су отпловили до Италије праћени групом Пелазга (претхеленских становника Хеладе). На једном брду поред реке Албуле (Тибар) они су основали насеље које је Еуандар назвао Палантеум (касније Палатин), по имену свог родног града. Место је изабрала његова мајка Никострата. Она је због свог пророчког дара који је исказивала у магијским песама (цармен), добила име Кармента.
Паметан и искусан, Еуандар је домаће становништвоописменио, научио их да свирају на лири и фрули, као и да се баве разним занатима. У старости, пријатељски је дочекао Анхисовог сина Енеју и, заједно са својим сином Палантом, борио се на његовој страни. Еуандар је имао ћерке Дину или Дауну и Рому. Пошто је умро, Еуандар је слављен као бог.

Енеја није основао Рим

Енеја бежи из разрушене Троје

Постоји позната прича о путовању у Италију тројанца Енеје, сина Анхиса и богиње лепоте и љубави Афродите (Венере), и његово искрцавање у Лацију, на месту где је никао Рим. Та легенда је, сматра се, настала у време када је Рим био у лошим односима са Хеладом (Грчком), па је и стекла популарност због оснивача који је био политички непријатељ Хелена (Грка). По некима је ова прича проистекла из хеленске културе. Енеја се први пут помиње у Хомеровој „Илијади„, а после Хомера, његова судбина је била више пута обрађивана, сваки пут другачије. Његов одлазак из Троје први спомиње песник Стесихор, а његов долазак у Италију историчар Хеланик. Од римских аутора, први је о њему писао Гнеј Невије, а онда су га у томе следили затим Квинт Еније, историчар Тит Ливије и други. Али све те обраде нису ништа до Вергилијеве „Енејиде„, који је од бледе фигуре из легенде створио један од највећих светских епова. У „Енејиди“ је описана Енејина судбина од пада Троје, коју су разорили Хелени посе десетогодишње опсаде, до победе Турна, краља Рутула.

Грчки бродови иду ка Троји

После пропасти Троје, један део преживелих становника напустио је разорени град и, под вођством Енеје, отпловио у потрагу за новом домовином. Са Енејом су пошли његов остарели отац Анхис, који је умро током путовања, и његов и Креусин син Асканије, који се још звао и Ил, по Илијуму (Троји). После вишегодишњег лутања по мору и копну и бројних авантура, Енеја се зауставио у Лацију, на ушћу Тибра. Ту га је пријатељски дочекао краљ Латин, који је владао градом Лаурентом и Латинима, оженио га својом ћерком Лавинијом и дао му део земље на управу. Поред Лаурента, Енеја је основао нови град, који је назвао по својој супрузи, Лавиниј. Свему томе супротставио се рутулски краљ Турно, коме је Лавинија била обећана. Дошло је до рата који се завршио двобојем Енеје и Турна, из ког је Енеја изашао као победник. После Латинове смрти, Енеја је преузео и његов део земље. Градови Лаурент и Лавиниј постали су један град – Лауролавиниј, а Тројанци и Латини један народ. Према опште прихваћеној традицији, Енеја није основао Рим.

Енејин крај

О даљој Енејиној судбини мало се зна. Прича каже да је погинуо у рату са Етрурцима и да је сахрањен на обали речице Нумик. Легенда каже да је Афродита (Венера) молила Зевса (Јупитера) да њеног сина Енеју преобрази у божанство. Пошто је добила пристанак од врховног бога, наредила је речном богу Нумику да однесе у море све што је смртно у Енеји. Енејин божански део Венера је помазала божанским балсамом и амброзијом, а затим је сина сврстала међу богове. Римљани су ово ново божанство назвали Индигес(Аенаесиндигес).
Према другом предању, Лавинија је ћерка краља Анија, који је владао острвом Дел. Њу је Енеја завео и она је пошла са њим на пут за Италију, као пророчица. Убрзо по искрцавању на обале Лација, Лавинија је умрла, а Енеја је у њену част основао град Лавиниј. Приповеда се и да је град добио име по Лавинију, старијем брату краља Латина.

Ромул и Рем као оснивачи „вечног града“ 

Ромул и Рем

Неки тврде да је Енеја са Лавинијом имао једну ћерку – Илију (или Емилију), која је богу рата Марсу родила близанце Ромула и Рема, осниваче града Рима. Прича каже да су Ромул и Ремсинови Латина и Роме (ћерке Одисеја, или Одисејевог сина Телемаха, или Еуандара, или Енеје, или ко зна кога више). Други, опет, кажу да су Ромул и Рем близанци, које је Енеји родила једна Декситеја. Деца су понешена у Италију лађом, али је снажна бура потопила све лађе, а једино је чамац који је носио близанце пристао на место где је касније саграђен Рим. Познато је и предање по коме су Ромул и Рем рођени на двору краља Тархона, који је владао градом Тарквинијем који се налазио северно од Рима.
Према другој причи, Рим је основала Тројанка Рома, једна од жена из Енејине пратње. Кад су тројанске лађе стигле на обале Лација, она је са лако утицала на тројанске жене, које су биле изморене дугим лутањима и нису више могле да наставе пут, да запале све лађе. Тако су Тројанци одлучили да се настане у Лацију. На брежуљку Палатину подигли су град који је касније, у спомен на храбру Тројанку, назван Рома (Рим). Убрзо се показало да су прошли боље него што су се надали, јер је земља била плодна и да их је домаће становништво прихватило. Прича каже да су се претхеленски Пелазги, пошто су претходно прошли већи део настањеног света и победили већину становника, настанили у Лацијуму, а граду дали име по снази свог оружја.

Име града по сестри, сину итачког краља, близанцима…

Неки кажу да је оснивач Рима краљ Латин, који је граду дао име по својој преминулој сестри Роми. Према хеленској традицији, Рим је основао Ром, син итачког краља Одисеја и чаробнице Кирке, или, како други кажу, Ематионов син. Спајањем хеленског и римског предања о оснивању Рима, настала је легенда о близанцима Ромилу и Рому, односно Ромулу и Рему.

Међутим, веровало се и то да Ромул и Рем нису Енејини унуци, пошто је Рим основан много генерација после пада Троје. У складу са тим, створен је и мит о оснивању Алба Лонге (града из којег ће се развити Рим), где су Енејини потомци владали као краљеви.
Наиме, после Енејине смрти, његова удовица Лавинија и његов син Асканије (Ил) нису живели складно. Зато је она напустила Лауролавиниј и склонила се код извесног пастира Тира или Тирена. Под Тировом заштитом, она је родила Енејиног сина Силвија. Међутим, Асканије је убрзо позвао маћеху да се врати у град, да би смирио народ који се љутио због њеног одласка. Маћехи је препустио Лауролавиниј, а за себе је, у складу са пророчанством да оснује град тамо где је његов отац наишао на дивљу свињу која испод церовог стабла доји 30 прасића, саградио Алба Лонгу.

Краљеви Алба Лонге

Асканије је умро четири године после оснивања Алба Лонге. Наследио га је његов полубрат Силвије, који је владао градом 29 година. Неки кажу да је Силвије био син Енеје и раније Латинове супруге Силвије, или Асканија и Лавиније. Ако је веровати британској традицији, која је настојала да своје порекло што више повеже са тројанским, Силвије је имао сина Брута, који је због очевог убиства прогнан, прво у Хеладу, а одатле је, удруживши се са потомцима других тројанских исељеника, отпловио на запад до острва Албион, које је по њему названо Британија. Ту је Брут саградио Тројанову или Нову Троју, што је касније прешло у Триновантум, а потом у Лондон.

Енеја прича са Асканијем

За самог Асканија прича кажеда је Енејин и Лавинијин син, или чак да је био син врховног римског бога Јупитера (Зевса). Зато су га прозвали Јул. Јул је прво писан као „Иолус„, што се изводи од генитива имена „Иуппитер“ – „Иовис„. Други, опет, сматрају да име Јул долази од Асканијевог тројанског имена – Ил. Асканија сматрају родоначелником патрицијског рода Јулијеваца – „генус Иулиа„, коме је припадао и Гај Јулије Цезар, а по њему и Октавијан Август, пошто га је Цезарусвојио.

Судбина се није могла променити

Реа Силвија и бог Марс

Око 300 година (почевши од око 1050. године пре нове ере) Енејини потомци су владали Алба Лонгом. Из тог рода су и Нумитор и Амулије, синови Силвија Прока. После Прокове смрти, Нумитор је кратко време владао Алба Лонгом. Са трона га је свргао његов млађи брат Амулије. Да би потпуно затро Нумиторово потомство, јер их се бојао, он је убио његовог сина Лауса или Егеста, а његову је ћерку Реа Силвију, која се такође звала и Илија, приморао да постане свештеница богиње Весте, тачније весталка и тиме је осудио на вечно девичанство.
Међутим, ове мере предострожности нису измениле ток судбине. Реа Силвија је родила богу Марсу (Аресу) близанце Ромула и Рема. Према писању Плутарха, Ромул је умро 717. године пре нове ере у 53. години. Према томе, закључак је да је година рођења близанаца 771.
На вест о рођењу близанаца, Амулије је своју братаницу бацио у тамницу где је, како неки кажу, и умрла, док су је, по другим предањима, касније ослободили синови. Кажу и да је Амулије бацио Реу у реку Тибар, као и да ју је бог ове реке спасао и одмах се њоме оженио или се, пак, она сама у очајању бацила у набујалу реку Анион, где ју је истоимени речни бог прихватио и узео за супругу.

Што се тиче близанаца, Амулије је наредио да се баце у Тибар. Његове слуге су, плашећи се да се исувише приближе набујалој реци која је носила све пред собом, оставиле корито са бебама у једном плићаку. Вода је захватила корито и носила је све до брежуљка Палатина, где се зауставила у плићаку. Вучица, која је сишла да се напије воде, подојила је близанце и наставила да се стара о њима као да су њени младунци. Касније их је нашао Амулијев пастир Фаустул и однео их својој жени, која се, како неки кажу, звала Ака Ларенција, и која их је одгајила као рођене синове.
Према неким тумачењима, Латини су израз „лупае“ користили за вучице и за жене које су имале више партнера, па је могуће да је нека жена „лаког морала“ бринула за близанце, па се тајизраз у каснијим причама претворило у вучицу.

Одрастање међу пастирима

Вађење близанаца из реке

Познато је још неколико предања о спасавању Ромула и Рема. Приповедало се да је Фаустул боравио у Алба Лонги у време кад је слугама наређено да близанце оставе на обали реке. Божанско провиђење упутило је Фаустула да пресретне краљеве слуге и он их је убедио да му предају дечаке, а затим их је однео својој супрузи, која је у то време родила мртво дете. Неки опет кажу да је Фаустул заједно са својим братом Фаустином, стигао у Италију као Еуандров пратилац. По доласку у Лациј, Фаустул је постао пастир краља Амулија, док је његов брат чувао Нумиторова стада. Кад је Нумиторова ћерка Реа Силвија родила Ромула и Рема, Нумитор је заменио близанце са два друга дечака, а своје унуке је поверио на чување Фаустулу. Фаустин је наговорио брата да се прихвати овог задатка. Фаустулова пастирска колиба – тугуриум Фаустули, која се налазила на југозападној страни Палатина, показивана је у историјско доба као споменик из митских времена.

Ромул и Рем док у се још слагали

Браћа Ромул и Рем су одрасли међу пастирима, које су далеко надмашивали својом лепотом, стасом, снагом и умом. Ромул је веома рано показао да је предодређен за вођу и сваком је било јасно да браћи више доликује да владају, него да се покоравају. Док су их неки због тога волели и поштовали, други су их презирали и желели да им науде. Једног дана, кад је дошло до свађе између Амулијевих и Нумиторових пастира, Рем је ухваћен и изведен пред Нумитора да му суди. У међувремену је Фаустул, забринут за Ремову судбину, открио Ромулу тајну његовог порекла. На то је Ромул дошао до Нумитора и убрзо је све било разјашњено.
Ромул и Рем се нису усудили да одмах отворено нападну Амулија. Учинили су то тек кад су добили велики број присталица. Амулије је убијен, а Нумитор је враћен на трон Алба Лонге, који му је по закону и припадао. Међутим, Ромул и Ремнису дуго остали у Алба Лонги. Одлучили су да подигну нови град на обали Тибра, у близини места где су спасени, и то већи од Алба Лонге.

Синдром Каина и Авеља 

Одлука о оснивању града одмах је довела и до првих несугласица међу браћом, јер је Ромул хтео да оснује градна Палатину, у близини места где су спасени, а Рем је то хтео да учини на Авентину, на природно заштићеном месту које је, по њему, названо Ремониј. Ромул и Рем се нису слагали ни у плановима за будућност, а како су били близанци, убрзо се поставило и питање ко ће да влада, као и то ко ће дати имебудућем граду. Да би избегли сукоб, одлучили су (или их је деда Нумитир посаветовао) да одлуку препусте боговима, а божја воља се сазнавала по томе како птице лете. Ромул је посматрао са Палатина, а Рем са Авентина. Рем је први угледао шест јастребова и прогласио се победником, али је убрзо Ромул угледао два пута више јастребова и сматрао се победником, јер је угледао већи број птица. Међу браћом и њиховим присталицама дошло је до сукоба, у којем је Реми згубио живот. 

Неки опет кажу да је Рем стварно видео шест јастребова, а да је Ромул слагао, па је због тога дошло до сукоба. Према једној проширеној верзији, Рем је погинуо касније кад је починио светогрђе прескочивши бразду коју је Ромул заорао око Палатина, обележавајући атар будућег града или кад је прескочио бедеме које је Ромул подигао, да би му доказао да нису ни за шта. Бесни Ромул га је убио изговоривши клетву којом је проклео и све будуће непријатеље Рима: „Тако нека погине свако ко прескочи моје бедеме!„. Најзад, кажу и да Рема уопште није убио Ромул, него његов пратилац Целер и да су у сукобу између браће изгубили животе и њихови добротвори Фаустул и Фаустин. У сваком случају, Ромула је дубоко погодила братовљева смрт. Он је чак хтео и да се убије, али га је у томе спречила Ака Ларенција, која га је наговорила да настави започето дело.

Ромул – први краљ

Ромул владар

Било како било, град је по Ромулу добио име Рома (Рим), а Ромул је постао његовим првим краљем. Пошто је са почастима сахранио брата Рема, заједно са оба одгојитеља – Фаустулом и Фаустином на Авентину, он је прво послао своје људе у Етрурију да се упознају са свим обредима који прате оснивање града. Према добијеним упутствима, прво је ископао округлу јаму, будуће средиште града, у коју су свечано бачени први плодови свих биљака које су људи користили, а на крају је свако од људи бацио грумен земљекоји је донео из свог завичаја, и све су то помешали. Бронзаним плугом, који су вукли крава и бик, Ромул је обележио границе града и одредио места за капије. Да би населио новоосновани град, он је између два врха Капитола начинио уточиште за бескућнике, бегунце, кривце и робове. Од људи који су могли да носе оружје, створио је легије (3.000 пешака и 300 коњаника), а 100 најбољих (патриције) одабрао је за савет или Сенат (Сенатус).

А шта ће људи без – жена?

Отмица Сабињанки

Рим је брзо напредовао и увећавао се, али је било мало жена. Узалуд је Ромул слао посланике у суседне градове да прибављају жене и склапају бракове кад су свуда били одбијени са презиром. Зато је прибегао лукавству – позвао је све суседе са породицама на свечане игре које су се приређивале на празник Консуалије, који је слављен 21. августа. Одазвао се велики број гостију, нарочито је дошло много Сабињана са женама и ћеркама. У току славља, на дати знак, Римљани су насрнули на госте и отели им све присутне девојке којих је, по некима, било 30, по другима 527, а по трећима чак 683. Међу њима је само Сабињанка Херсилија била удата, а отета је само зато јер није хтела да се одвоји од своје ћерке.
Не часећи ни часа, римски младићи су се оженили отетим девојкама и побринули се за то да оне што пре постану мајке.

Херсилија се, како неки кажу, удала за Ромула и родила му ћерку Приму (која је тако названа, јер је била прворођено дете) и сина Аолија, кога су касније звали Авилије. Други кажу да се удала за извесног Хосту Хостилија коме је родила сина.

Тит Тиције

Римске комшије, љуте због отмице својих ћерки, окупили су се око сабињанског краља Тита Тација и одлучили да се освете Ромулу и Римљанима. Ромул је лако савладао становнике латинских градова Ценине, Антемне и Крустумерија, али су га Сабињани озбиљно угрозили. Они су окружили Капитол, чијом је одбраном руководио Ромулов војсковођа Спурије Тарпеј. Док су се Сабињани кретали у подножју Капитола, тражећи погодно место за логор, Спуријева ћеркаТарпеја приметила је златне наруквице и прстење које су Тације и његови војници носили на левој руци. У жељи да се докопа овог накита, уговорила је састанак са сабињанским краљем. Обећала је Тацију да ће отворити капитолске капије и пустити Сабињане у тврђаву уколико за награду добије „оно што они носе на левој руци„. Тације се обавезао да ће јој испунити жељу, али кад је девојка отворила непријатељу тврђаву, била је изиграна. Краљ Сабињана је скинуо наруквицу са леве руке и бацио је према Тарпеји, а одмах и велики штит. Његов пример следили су и остали Сабињани, па се тако девојка нашла затрпана накитом и штитовима, под чијим је теретом издахнула.

Жена отворила капије, а жене спречиле рат

Мирење Тита Тицја и Ромула

Други кажу да је Тарпеја била ћерка Тита Тација, којом се Ромул насилно оженио, и да је издајом желела да се освети Римљанима. Прича каже и да је она издала отаџбину из љубави према лепом сабињанском краљу. По једном предању, Тарпеја није митска, већ историјска личност. Она је отворила капије Капитола за време напада Гала на Рим 390. године пре нове ере.
По Тарпеји, стена на јужном обронку Капитола је добила име, а тако се зове и данас. Бацање са те стене у старом Риму се сматрало нарочито срамотним начином погубљења, на које су били осуђивани једино издајници. Данас је Тарпејска стенанешто нижа него у старом веку. Долина испод ње се подигла због грађења модерног Рима.

Ромул моли Јупитера за помоћ

Захваљујући Тарпејиној издаји, Сабињани су заузели Капитол, а Римљани су бежали према Палатину, где се Ромул, у очају, обратио Јупитеру за помоћ, заветујући се да ће му подићи храм ако му изађе у сусрет. Врховни бог се одазвао овој молби и Римљани су победили Сабињане. Сабињански војсковођа Мет Курције једва се спасао бекством. На месту где су Сабињани заустављени, Ромул је касније подигао храм Јупитеру Статору (Подржаваоцу).

Сабињанке стају међу зараћене стране

На крају, кад је дошло до одлучујуће битке између Римљана и Сабињана, међу зараћене стране храбро су стале отете Сабињанке, на челу са Херсилијом. Својим очевима су довикнуле да су оне сад мајке њихових унука и да више воле да изгину него да остану удовице и сирочад. После ових речи, битка је стала, а вође зараћених страна су склопиле мир. Од две државе створена је једна, а удруженим народима владали су заједно Ромул и Тит Тације. Ромул је живео на Палатину, а Тације на Капитолу. Место где је склопљен споразум названо је Комитиј (Цомитиум), од „цомире“ („ујединити се„).

Убиство Тита Тација

После пет година заједничке владавине, између Ромула и Тација је дошло до неслагања, кад је Тације заштитио своје рођаке и саплеменике који су убили и опљачкали лаурентинске посланике на путу за Рим. Ромул је хтео да казни убице, али је Тације казну одлагао. Ово је био једини случај у коме се Ромул и Тит Тације нису сложили. Једног дана, док је заједно са Ромулом приносио жртве боговима у Лавинију, Тита Тација је убио рођак убијених посланика. Ромул је његово телосвечано сахранио на Авентину на месту званом Армилустриј, занемаривши потпуно казну за ово убиство. Неки причају да је град Лаурент, из страха, изручио Тацијеве убице, али да их је Ромул ослободио речима да се убиство искупљује убиством.
Ромул на небу као бог или на земљи као раскомадани плен

Ромула одводе међу богове

Ромул је владао Римом 37 година, кад је савет богова одлучио да му подари бесмртност. Док је била смотра војске на Марсовом пољу (Цампус Мартиус), изненада је Ромула обавио тамни облак, а на земљу се спустила страшна олуја у којој је нестао. Римљани су оплакивали свог владара све док Јулије Прокул није објавио да му се Ромул јавио у сну и да му је рекао да је уздигнут на небо, као бог Квирин. Према другој верзији, Ромул је мучки убијен у Сенату, а његово раскомадано тело су завереници изнели скривајући га под својом одећом.
После Ромула, Римом је владало још шест краљева – Нума Помпилије, Тул Хостилије, Анко Марције, Тарквиније Приско(Старији), Сервије Тулије и Тарквиније Супербо (Охоли), који је 510. године пре нове ере свргнут и протеран. Ромулове наследнике већина истраживача сматра историјским личностима, иако су провучени и коз легенде. Историја римског краљевства и почетно раздобље Републике сматра се легендом, а Ромул је митски лик.

Занимљиво је да са Ромулом почиње и завршава се историја античког Рима. Последњи римски (односно западноримски) император Ромул Август (Ромулус Аугустус) спајао је у свом имену имена првог легендарног римског краља и првог историјског римског императора. Рим је у доба његове кратке владавине од годину дана већ био разрушен, опљачкан и скоро пуст. Ромула Августа, који је још био дечак, свргнуо је са трона Одоакар, вођа побуњених германских плаћеника из племена Скира 476. године нове ере, и поштедео му живот због тога што је млад. Од тада је постојало само Источно царство (Византија), са престоницом Константинопољем.

Инспирација: археоаматери.