Пад Србије 1459: Крај деспотовине „између чекића и наковња“

Оно што је претходило паду Србије

 Пад Цариграда 1453.

Прва на удару била је Византија. На царском престолу њеном налазио се Константин XI Драгаш, син царице Јелене. Цару Константину није било тешко да предвиди опасност која се спремала. Да би имао што више савезника у борби са Турцима, он је 1451. затражио руку новопечене удовице, султаније Маре, ћерке деспота Ђурђа Бранковића. Она је била врло утицајна како на османском двору, тако и по Европи и њена реч се слушала. Међутим, Мара је одбила ту понуду из личних разлога. Није желела нови брак. А можда је само била прорачуната и схватала да Византијском царству није много остало.

Мехмед II Освајач

Од почетка 1452. Турци су почели припреме за систематско заузимање Цариграда, а у пролеће 1453. су кренули са опсадом. Султан Мехмед II стиже 5. априла под зидине града, да води нападе. За оне који не знају, у Мехмедовој војсци били су и Срби, помоћни одред од 1.500 људи. Водио их је војвода Јакша. У уторак 29. маја 1453. Константинопоље пао. Тог дана Турци су га напали на јуриш, после страшног крвопролића по улицама. Султан Мехмед II ушао је у град као освајач и очитао молитву у цркви Свете Софије, која је одмах претворена у џамију. Од тог дана, Константинопољ је постао турска престоница.

Мехемд II

Пад Цариграда је био тежак ударац за Европу. Био је то почетак краја балканских хришћанских држава. Султан се као што се наслућивало није зауставио на Цариграду. Одмах је кренуо даље на Балкан. Србија, Босна, Зета, само су чекале свој коначни суд.

Пао је Цариград, пашће и Србија

 Деспот Ђурађ Бранковић

После пада Цариграда, дошла је на ред Србија. Прави повод за напад у том тренутку није познат. Султан је врло често нападао деспота Ђурђа Бранковића да му није веран и да шурује са Угарима. Према историчарима, деспот Ђурађ је све своје обавезе према моћном непријатељу испуњавао. Султан је тражио од деспота да му уступи градове Голубац и Смедерево, да би лако могао ка Угарској. Деспот на то није пристао, па је султан у лето 1454. упао у Србију остављајући пустош за собом. Султан је кренуо на Смедерево, али није могао да га освоји због јаких градских бедема. Ђурађ Бранковић није могао да скупи војску у Србији, па је од Угара тражио помоћ. Угари су му помогли. Зато је Сибињанин Јанко дошао до Београда. Када је султан Мехмед II чуо да је чувени угарски војсковођа у близини, одустао је од даљег освајања Смедерева и повукао се у Софију. Сибињанин Јанко је дошао до Крушевца и ту је потпуно поразио османску војску. Главни заповедник Османлија, Фериз-бег, је ухваћен и одведен у Смедерево. Две српске војске су биле на југу и чекале су Турке. Једну војску је водио Никола Скобаљић, који је имао свој двор (чији су остаци можда и данас сачувани, не знам) изнад села Вучја код Лесковца. Његова војска се сукобила са Османлијама, што је посебно разбеснело султана који се у позну јесен сам обрачунавао са Скобаљићем. Скобаљић је поражен и набијен на колац, за опомену другима.

Ново Брдо

У пролеће 1455. султан је поново кренуо на Србију, да настави прошлогодишњу акцију. Прво је напао Ново Брдо, као главни извор деспотових прихода. Ново Брдо је пало 1. јуна 1455. Султан је био веома строг према становништву. Властелу је погубио, 320 младића је одвео за јаничаре, док је 700 жена „поделио“ војницима. Султан је поштедео само рударе који су били потребни Турцима. Наводно, ту је нађено много блага, посебно сребра. Турци су град населили својим људима не би ли тако што пре добили муслиманску већину. Од заробљеника, султан Мехмед је изабрао осморицу да му буду коморници. Међутим, младићи су решили да убију султана. У својој намери нису успели, погубљени су, а султан после тога није пуштао Србе близу себе.

После освајања Новог Брда, Мехмед II је кренуо на запад. Освојио је Трепчу, Бихор, Липљан и остала места на Косову. Три недеље после пада Новог Брда, пао је и Призрен. Стари зетски град Медун је последњи је освојен и тако је добар део јужне Србије пао под турску власт.

Стари деспот покушавао је да добије помоћ од Угара и запада. Само су Угари видели непосредну опасност од Турака. Угари су били спремни да се поново супротставе Турцима. А онда је Иван Капистран, фрањевачки свештеник и теолог тражио од деспота Ђурђа да прими католичанство. Деспот је то одбио нагласивши „да је цео свој век провео у православљу и да не жели под старе дане да изгледа као човек који је у свој несрећи изгубио и памет„. 

Сибињанин Јанко

На угарском сабору одржаном у јуну 1455, водио се разговор о новим акцијама против Турака. Иако веома оштећен, деспот се обавезао да ће довести војску од 10.000 људи. Историја памти да је Сибињанин Јанко рекао, позивајући се на своје искуство, да ће са 100.000 правих бораца за три месеца отерати Турке из Европе. Међутим, што из финансијских разлога, а што из политичких интереса, сав терет ратовања је пао на Угаре. Западна Европа није имала никаквог разумевања, а ни интереса за балканске ствари.

Пораз Османлија код Београда

Битка за Београд 1456.

У Србији су постојале две струје. Једна је била за Угаре, а друга за Турке. Србија је тад била „између чекића и наковња“ и није јој било лако. Турску струју у Србији подржавали су Турци, а све је долазило од султаније Маре, ћерке деспота Ђурђа. С друге стране, нека угарска поступања нису стварала поверење код Срба. Срби су били кивни на Михаила Силађија, заповедника Београда и шурака Сибињанин Јанка. Једном приликом кад је Силађи излазио из Београда са братом Ладиславом, напали су га деспотови људи. Силађи је побегао, а брат му је убијен. Из освете, Силађи и његови људи су напали старог деспота у Купинову у децембру 1455. Тада је деспот заробљен и затворен у Београду. Деспот, иако је био у дубокој старости (око 80 година) жестоко се борио, а савладали су га тако што су му одсечена три прста десне руке. Према историчару Владимиру Ћоровићу стоји следеће: „ми у историји нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу„. Да би се ослободио ропства, деспот је морао да преда Силађију своје угарске градове Бечеј и Шомљо и да му плати 10.000 дуката. Чак је и своју жену послао као таоца у Београд. Кад је млади угарски краљ Ладислав чуо за тај случај, осудио је Силађија и његовог заштитника Сибињанин Јанка, па је наредио да се деспот одмах пусти, без условљавања. Неки историчари тврде да се деспотов син Лазар, његов наследник, није баш журио да спаси оца.

Опсада Београда 1456.

Ово је све само искористио султан Мехмед II. Покушао је да се измири са Ђурђем и да уз помоћ њега нападне Угаре. Султан је на тај начин хтео да растури хришћански савез. Са деспотом се султан лако нагодио. Северна Србија од западне Мораве је припала деспоту, а јужна је била Османско царство. Деспот је плаћао умањен данак, и давао Турцима помоћ у војсци. На тај начин је у Србији је победила турска струја.

Онда је турска војска кренула на Угарску. Тако је деспот схватио да су Турци играли своју игру и да су га преварили. Ђурађ Бранковић је припремио Смедерево за одбрану. Дошао је да поново моли угарског краља за заједничку борбу против турске пошасти. Султан је дошао са војском на Дунав и почео опсaду Смедерева и Београда. Султанову намеру да Смедерево узме брзо и на јуриш, осујетила је храбра градска одбрана. Турци су напад на Београд извели заједно са флотом, која је имала 200 лађа. Главни напад на град се дешавао 22. јула 1456. Међутим, и ту су Турци наишли на снажан отпор. О овој бици прочитајте овде.

Османска минијатура напада на Београд 1456.

Сибињанин Јанко је прво разбио турску трапаво вођену речну флотилу, а онда је с новом војском ушао у Београд. Турци се нису надали дугој опсади. Веровали су да се напад може брзо извести. Кад су видели да се ратовање отеже и да су у војсци због бара, блата и лешева настале болештине, султан је наредио јуриш. Борба је била крвава. Турци су већ ушли у београдску варош. Онда је војска Сибињанин Јанка извршила неколико противнапада. Ту су се посебно истакли српски стрелци. Турцима није помогло ни што је султан сам ушао у борбу. Пораз се приписује свађама румелијских бегова и томе што су неки војници отишли у пљачку. После неуспелог јуриша, који је однео многе жртве, рањени султање наредио повлачење. У борби је рањен и Сибињанин Јанко, који је одмах пребачен преко Дунава у Земун, у тврђаву.

Сибињанин Јанко

О победи се кратко размишљало. Куга, која се појавила међу Турцима, захватила је и браниоце. Болест се проширила преко целе Србије све до Дубровника. Од те заразе, као и од последица рањавања умро је Сибињанин Јанко недуго после битке, 11. августа и калуђер Иван Капистран те јесени. Овај помор у хришћанској војсци био је и главни разлог што она није могла да искористи ову победу. Међутим, није постојало само то.

Пошаст на Балкану

Ладислав Хуњади

Хуњадијева смрт је направила нове свађе и нереде. Његов син Ладислав је преузео заповедништво над београдском тврђавом и почео је одмах да показује нетрпељивост према одређеним члановима угарске царске породице. Посебно није волео Цељске. Гроф Улрих Цељски био је ујак младог Ладислава Хуњадија и представљао је сметњу да он добије водећу улогу у угарској краљевини, коју је имао његов отац. Када је у зиму 1456. угарски краљ Ладислав В заједно са Улрихом дошао у Београд, Ладислав Хуњади није хтео да пусти краљеву војску која га је допратила. Тада су Ладислављеви људи убили грофа Цељског, деспотовог зета. Ти сукоби представљали су главну сметњу да се хришћани окупе и супротставе Турцима.

Ђурађ Бранковић

Потпуно изморен од ратова и година, стари деспот покушао је да се поново измири са султаном. Султан је постао пријемчивији за разговор после неуспеха под Београдом. Пре било каквог султановог одговора, деспот Ђурађ Бранковићје умро на Бадњи дан 1456. Деспот је сахрањен у цркви Криве Реке код Деспотовице. Три недеље после Ђурађеве смрти, склопљен је мир између Турака и деспотовог наследника Лазара Бранковића. Лазар је, иако најмлађи, узео власт, јер су му оба старија брата била ослепљена. Гргур и Стефан, старију Лазареву браћу ослепео је 1441. султан Мурат ИИ због сталне Ђурађове неопредељености и „седења на две столице“. Иако су били слепи, браћа су тежила да владају, само у том тренутку нису хтели да праве Лазару проблеме. Или, нису могли да праве проблеме. Србија је новим уговором признала врховну власт Турске и обавезала се да плаћа данак 40.000 дуката годишње.

Султана, и поред неуспеха који је доживео под Београдом, није напустила идеја о новом нападу. Већ почетком 1457. године он је у Босну послао мајсторе, да му преко Саве спреме прелазе за војску, и уз те мајсторе послао је 8.000 војника да их чувају. Та је војска је била и опомена за босанског краља, да би што пре испунио турске захтеве. Војска се тако и понашала – непријатељски.

Султанија Мара

У Србији су, за то време, водиле битку две струје – туркофилска и угрофилска. Прву струју су заступали султанија Мара и њен брат Гргур, а са њима се слагала и деспотица Јерина и њен брат Тома Кантакузен. Зато је почетком 1457. дошло до мира између Србије и Османлија. Другу, угрофилску струју, заступала је жена деспота Лазара, Јелена, и други син деспота Ђурђа, Стефан. Јелена није имала мушких потомака, па је желела да престо осигура својој ћерки удајом за неког од хришћанских принчева. Сам деспот Лазар, наследник Ђурђа Бранковића, колебао се, исто као и његов отац, између те две струје.

Деспот Лазар Бранковић

У грађански рат у Угарској, који је у то време букнуо, умешао се и деспот Лазар. Био је на страни Сибињанових и Силађијевих противника. У априлу 1457. Лазар је заузео Ковин, али је потучен на Тамишу. Зато се сматра да је у јесен те године пустио Турке да, преко његове земље, дођу до Баната.

Матија Корвин

У јесен те године умро је угарски краљ Ладислав В. После дугих преговора и криза, за краља је изабран Матија Корвин, син Сибињанин Јанка и то у јануару 1458. У исто време, изненада је умро деспот Лазар. Он није имао мушког потомка и после његове смрти су почеле борбе за власт. Српско питање постало је актуелно свима у околини. И Угарима, и Турцима, и Босанцима.

Босанац на српском трону – битка без борбе

Последњи српски деспот Стефан Томаш

Босански краљ Стефан Томаш је дошао на идеју да не ратује са Србијом, већ да његов син Стефан ожени најстарију ћерку деспота Лазара, која је у то време имала нешто више од десет година и тако споји Босну и Србију. Али ствари нису ишле лако. Угарска је сама полагала наде у Србију, а све због њеног стратешког положаја, и због њених рудника. Краљ Томаш је то знао и послао је краљу Матији Корвину посланике кад се Матија појавио у Београду. Босанци су обећали Матији признавање врховне власти и сарадњу у борби са Турцима. Томаш се у јануару 1459. нашао у Угарској, на сабору у Сегедину. Угари су дали пристанак да се Босна уједини са деспотовином, јер би на тај начин обе биле под угарском влашћу. Матија је Томашу обећао и помоћ против Турака.

Турци су, наравно, дознали за Томашев одлазак у Угарску, па су њихове трупе ушле у Босну и похарали су је. Опсели су град Бобовац, у ком се налазио Томашев син, Стефан. Стефан се једва извукао и отишао за Смедерево. Али сам брак није имао превише сврхе. Србија је била ослабљена, Босна није имала храбрости да водио битке са Турцима док Херцеговина и Зета нису хтеле да улазе у савез са Босном. Турска је за све њих била превише јака сила са једним циљем. Турци су видели јасно свој пут. Нису хтели да угарски штићеник влада Србијом и то је био крај њене самосталности. Бар што се Турака тиче.

У Србији, долазак босанског деспота на трон је појачао унутрашњу кризу. Слепи деспот Стефан, син деспота Ђурђа, није се мирио са тим да деспотско наслеђе уступи Босанцу. Због сукоба је слепи деспот напустио Србију. Босанци су водили своје битке са Турцима тог пролећа, а Угари су имали своје унутрашње борбе. Србија, са новим деспотом из Босне, је била на ветрометини.

Кад су Турци стигли пред Смедерево, млади деспот Стефан Томашевић био је сам. Била је то битка без борбе. Деспот Томашевић се предао без борбе 20. јуна 1459. Турци су га пустили да са породицом и пратњом изиђе из града, али нису хтели да ослободе угарску пратњу. Угарска је, падом Србије, изгубила штит.

Србија је са освитом лета 1459. завршила свој политички живот у средњем веку. Напори који су чињени да се она спасе и дигне, од Косовског боја до пада Смедерева, показују умеће равно чаробњаштву и много државничке вештине. Србија је уништавана борбама за власт и себичним прохтевима утицајних чланова династије и веће властеле. Такође, значај у њеном уништавању имала је политичка кратковидост у односима између суседа. Једини који је био јак и као личност и као владар био је деспот Ђурађ Бранковић, али је имао многе проблеме. Његови наследници су сломљени на самом почетку. Земље на Балкану деловале су као муве без главе. Наспрам њих, стајала је сила, вођена идејом коју су сви, без поговора, следили.

Владимир Ћоровић укаже: „Са доласком борбеног и енергичног султана Мехмеда II, који је био прегао да Балкан направи потпуно својим, морала је престати сва политика српског лавирања. У осталом, кад је он предузео одлучни корак да учини крај самосталности српске деспотовине, српско питање било је у основи давно решено. Огромна већина српског народа налазила се већ од раније под султаном; 1459. год. угашена је само привидна власт српске деспотовине, која је била сведена на непуна два-три среза„.