Фотка која је Кројача окренула против Калуђера стварно постоји и на њој јесте леш великог четничког војводе, али...
Ова фотографија је аутентична, премда ретуширана да би се на њу додао Гордан Кичић. На њој је заиста велики српски четнички војвода, окружен војницима, али постоји један проблем. То није Воја Танкосић, то је један други великан наше историје.
То како је Мустафа Голубић успео да убеди Кројача, верног војника Алимпија Мирића, да промени страну и да се окрене против свога газде, вероватно је најударнија и најснажнија сцена претпоследње епизоде прве сезоне серије "Сенке над Балканом".
Почео је Мустафа причом о војводи Воји Танкосићу, љубљеном Кројачевом (а и Мустафином) команданту, човеку за кога постоји легенда да је налупао шамаре младом Винстону Черчилу када је "Оријент-Експресом" пролазио кроз Београд а све због неких новинских чланака, човеку који је био један од оснивача "Црне руке", човеку који је био међу главним завереницима Мајског преврата и Сарајевског атентата, легенди Балканских ратова, легенди Првог светског рата, легенди српског четништва и борбе за слободу.
Завршио је тужном судбином његовог необележеног гроба у Трстенику који су Аустроугари након слома Краљевине Србије откопали да би се уверили да је њихов велики непријатељ, којег су и за смрт надвојводе Франца Фердинанда оптуживали, збиља мртав. Онда су тело бацили псима.
Инсерт из серије "Сенке над Балканом".
У проналажењу гроба, каже Мустафа Голубић, помогао им је један апотекар који је за то добио новац који је потом искористио да отвори апотеку у Београду, па још једну, па још једну. Али, наставља, није тај апотекар могао да издржи и морао је да се слика са мртвим Војом.
Затим даје знак извесном Радовану — који седи са њима, бившем саборцу којем су Арнаути пререзали врат па не може да говори — да покаже фотографију. На фотографији је покојни Војислав, око њега војници, а са десне стране ни мање ни више него — Алимпије Мирић.
Четници војводе Вука се сликају са својим мртвим заповедником после његове погибије на Кајмакчалану.
Ова фотографија је аутентична (премда јесте ретуширана, и на њу је додат Гордан Кичић), на њој је заиста велики српски четнички војвода, али постоји један проблем.
Тај четнички војвода није Воја Танкосић.
Тај четнички војвода је Војин Поповић, познатији у нашем народу као војвода Вук. И он није страдао крајем 1915. године, већ крајем наредне. И није страдао на простору Шумадије, већ на Кајмакчалану.И на слици са његовим лешом не налазе се непријатељски војници, већ његови четници и саборци.
Припадници Црне руке на лежерној фотографији током прве деценије XX века. Апис и Танкосић леже. Фото: Wики
Слика јесте бизарна, али у контексту рата у коме има умирања на све стране, у контексту имена организације "Уједињење или смрт", у контексту мртвачке главе која је била симбол те организације коју колоквијално називамо "Црна рука", у контексту верности свом команданту — њен настанак је разумљив.
Војвода Вук је сахрањен на Зејтинлику, али је 1923. године пренет на Ново гробље у Београду.
Што се тиче аутентичних аустроугарских фотографија откопаног Воје Танкосића, њих смо приложили испод. Друге, колико је нама познато, не постоје, или барем нису објављене. Можда их има у неким приватним архивама бивших солдата Дунавске монархије, закопанима на таванима трошних кућа, заборављенима под наслагама прашине. Због тога и јесте она слика мртвог војводе Вука искоришћена за серију.
Исечак из аустроугарских новина након откопавања леша војводе Танкосића и сликања. Фото: Wики
Што се тиче самог Воје Танкосића, неко је спасио његове остатке од животиња, а мајка му Миља пренела их је 1922. године уз помоћ Удружења српских четника на београдско Ново гробље, тако да су Војин и Војислав данас вечни суседи.
Занимљиво је то што су, поред чињенице да су погинули у размаку од годину дана, и рођени у размаку од годину дана: Танкосић је свет угледао у селу Руклада код Уба 28. септембра 1880. године, а Поповић у Сјеници 9. децембра 1881.
Обојица су погинули у новембру: Воја 2. тог месеца 1915. године, а војвода Вук 29. тог месеца 1916. Први је имао пуних 35 година у тренутку смрти, другом је за 35 недостајало десетак дана. Највећа трагедија можда лежи у томе што Воја Танкосић, чак и да је преживео Трстеник и повлачење преко Албаније те борбе на Солунском фронту, готово сигурно не би доживео повратак у отаџбину јер би га краљ Александар на оном намештеном Солунском процесу 1917. године стрељао заједно са Аписом и другима.
Извор: Телег
