За причу о Мехмед-паши Соколовићу, који је са функције великог везира због српског порекла пресудно утицао на обнову Српске патријаршије, нема доказа.
Име великог везира Мехмед-паше Соколовића у историји хришћанских цркава на Балкану памти се по нечему другом... Прва вест о обновљеној самосталности Српске патријаршије и њеном старешини патријарху Макарију помиње се у поговору Псалтира штампаног у Милешеви 4. новембра 1557.
- У једној турској пореској књизи из средине 17. века постоји забелешка у којој се наводи да је Српску патријаршију створио велики везир. Ако је она обновљена 1557. године, онда је то било у време када је велики везир био Рустем-паша (1555-1561) - каже историчар др Небојша Шулетић, доцент на Филозофском факултету у Београду.
Одведен у 18. години
Мехмед-паша Соколовић рођен је као Бајица у селу Соколовићи крај Руда око 1505. Са 18 година одведен је у једренски сарај, где су се обучавали будући дворски пажеви. Добио је име Мехмед. Био је командант турске ратне морнарице, заповедник војске у многим биткама. Сулејман Величанствени га проглашава за великог везира 28. јуна 1565. Сулејман потом умире и следи 14 година суштинске владавине Мехмед-паше: за време Селима ИИ, као и прве године владавине Мурата ИИИ. Соколовића је убио ножем некакав луди дервиш 1579. Сахрањен је у Цариграду.
За постављање Макарија (Соколовића) за патријарха била је потребна сагласност османске власти. Мехмед-паша Соколовић је у то време био високи чиновник царства, али је мало вероватно да је обнова Српске патријаршије представљала израз наклоности према српском народу. Такође, нигде нема доказа да су њих двојица, како се негде наводи, били браћа, чак ни даљи рођаци.
- У освајање Угарске су била уложена велика материјална средства. После неколико деценија борби против Османлија, Угарска је била и демографски и привредно девастирана земља. Изградња и финансирање управног и одбрамбеног система у Будимском ејалету, који је створен 1541, финансијски су преоптеретили султанову благајну. Да би очувале економску и политичку стабилност државе, османске власти су морале да пронађу нове изворе пореских прихода, а интегрисање српске цркве у османски порески систем несумњиво је био део тих напора - додаје др Шулетић.
“Српски патријарси су били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, исто толико и на име таксе за издавање берата (указа) приликом свог постављења и код смене султана. Макарије је у првој години морао да уплати у државну благајну око 3.350 венецијанских златних дуката“, пише историчар Војин Дабић.
Млетачки дукат имао је масу од 3,5 грама злата финоће 23,5 карата, па се може закључити да је српски патријарх у првој години своје црквене управе султановој благајни предао око 12 килограма најфинијег злата. Заузврат, српском патријарху је било загарантовано право да обавља верску службу, поставља епископе и несметано прикупља дажбине од подређеног свештенства и верника.
Убрзо по доласку Мехмед-паше Соколовића на положај великог везира, православна црква доживела је још један ударац. У првим годинама владавине Селима ИИ (1566-1574) донета је одлука о конфискацији свих манастирских и црквених имања.
- Православно свештенство је требало да плати држави таксу за сваку јединицу обрадиве површине коју су користили православни монаси - објашњава др Шулетић.
“Ако калуђери не би успели да прикупе потребна средства, Турци би манастире и њихова имања одузимали и продавали. Такву судбину доживели су и они већ одавно напуштени и порушени манастири”, пише историчар Александар Фотић. Ни светогорски манастири нису били изузети од продаје, а Фотић пише и како су велики и богатији манастири залагали преостале драгоцености или уз помоћ нових ктитора некако успевали да откупе највећи део својих поседа.
Велика несрећа
“...Године 1568/69. тада је била велика несрећа због Мехмед-паше и цара Селима. Продали су хришћанске цркве, и био је велики прогон и несрећа каква није била од века”, проналази се у једном летопису како је ствари видео српски монах, савременик Мехмед-паше Соколовића.
