Слава је верско и духовно обележје нашег народа по коме се препознајемо међу хришћанским народима. Зато се са правом пева: Нико нема што Србин имаде, Србин има своју крсну славу...
Због тога покрећемо низ текстова о Српској слави као духовном обележју нашег народа.
КРОЗ целу нашу историјску прошлост и ближу и даљу, препуну многобројних искушења, страдања и изазова, крсна слава је показала своју снагу и жилавост у борби за очување духовног и културног идентитета нашег народа. Као и за епску народну песму, може се и за славу рећи: Слава нас је одржала њојзи хвала.
Крсна слава представља и најдивнији израз православне вере која је дубоко укорењена у народној души и традицији. Она је нарочито верско и духовно обележје нашег народа по коме се Срби препознају међу многобројним хришћанским народима Истока и Запада. Зато Срби са правом поносно певају: Нико нема што Србин имаде, Србин има своју крсну славу...
Библијски укорењена својим пореклом, крсна слава је била огњени стуб на свим беспућима и Нојева лађа која је наш народ спасавала од потопа моћних религија и култура чији су се интереси и утицаји укрштали на овом раскршћу и копчи континената и цивилизација, које су често огњем и мачем сурово кидисале на ове просторе. Вишеструко је корисно и значајно постављање ове теме у центар и матицу верског и друштвеног живота баш у овом тренутку кад се налазимо на прагу формалног пријема у широке просторе великог света и када смо са разлогом суочени са многобројним недоумицама које често изазивају појединачне и свенародне страхове и трауме. Крсна слава може бити велико охрабрење и подстрек за чвршћи и одлучнији корак ка своме месту међу народима Европе и света које нам несумњиво припада.
ЖИВИМО у епохи великих искушења, изазова и очекивања. Савремени човек, који је у невољи, жуди за Црквом будућности, која ће понудити пуноћу откровења и спасења. Која ће покренути духовну и моралну обнову. Тајну преображења живота. Литургијску обнову. Крсна слава у нашем хришћанском народу као продужена литургија, поседује ту евхаристијску снагу сједињења не само са Христом него и са светом и са свим људима у свету. Она је снажна и здрава младица набујала из здравог хришћанског светосавског корена, пуна живота, виталности и духовних потенцијала.
Ништа из нашег детињства, од најранијег памћења, није тако дубоко урезано и сачувано у најлепшем сећању као крсна слава у родитељском дому. Од најмањих ногу, осећамо и доживљавамо свечарску атмосферу у кући за нашу крсну славу, са подједнаким узбуђењем и осећањем светиње, као црквену службу у храму за Божић, Васкрс и остале празнике током године. И однос према деци о овим празницима је посебан. За славу родитељи купују нова одела, "да понове" децу. То исто чине кад их воде у храм на причешће. Крсна слава и служба у храму за свакога од детињства је увек једно исто.
ЦРКВА је пупчана врпца која српску децу широм целога света веже са бићем своје мајке Цркве и отаџбине. То исто важи и за крсну славу. Крсна слава храни, брани и чува српски православни народ на свим меридијанима и континентима, ма где живели. Нигде се са толико љубави, нежности, радости и духовног усхићења не слави крсна слава као кад је човек далеко од свог завичаја и своје отаџбине. Славећи крсну славу Срби оживљавају своја сећања на домаће огњиште, на родни крај, на родбину и пријатеље и све најдраже успомене које су понели из завичаја. Свечари скоро реално и физички доживе осећај као да су у свом завичају. На зиду икона свеца, пред њом упаљено кандило и славска свећа, колач, жито и вино, сетни мирис босиљка и тамјана... Вредне домаћице и домаћини у српским народним ношњама, српске свечарске песме и здравице, потпуно оживе сећања и успомене, тако да се често у тим тренуцима људи тргну и запитају где су, и где се налазе. Да ли су у својој Србији или далеком Чикагу, Сиднеју, Новом Зеланду, Јоханесбургу, Лондону... Јер шта је отаџбина? Отаџбина је, пре свега, наш дивни народ, који је тако смишљено и нежно украсио хришћанске празнике и улепшао их нарочитим дирљивим и красним обичајима као везену доламу. Често на српским крсним славама буду присутни и странци, припадници других народа и вера. И њима, који све то довољно и не разумеју, често засија око и заигра срце пред лепотом и светињом наше крсне славе.
Зато је дубоко истинит смисао садржаја и поруке стиха наше познате народне песме: Нико нема што Србин имаде Србин има своју крсну славу, Крсну славу, Светитеља Саву.
САМО се Божић и Васкрс, као највећи хришћански празници, и Свети Сава као верско-национални празник тако свечано и радосно прослављају међу православним Србима широм целога света. Наше старе породице у далеком свету, које су скоро заборавиле језик, крсну славу чувају и поштују, и све народне обичаје везане за њу до најситнијих детаља. За крсну славу би се са правом могло рећи као и за народну песму: "Хај, што Србин јоште живи, крај свих зала, слава га је одржала, њојзи хвала." Јер шта је одржало нашу веру током голготских векова у нашој прошлости, ако не крсна слава? Она је со духовног живота нашег народа. Свега су се Срби кроз историју мање или више одрицали, много шта порицали, много тога заборављали, али крсна слава је била и остала као велики и блистави светионик на пучини, компас и оријентир у најтежим бурама и страдањима кроз нашу историју.
СУШТИНА НАШЕ ВЕРЕ
ИНТЕРЕСАНТНО је да у школским програмима и уџбеницима наших богословија и Богословског факултета нема много говора о крсној слави. У богословској школској настави нема ниједне лекције о овом, тако важном, догађају у црквеном животу нашег народа, што неупућенима може деловати врло чудно. Наиме, некако се подразумева да из свега онога што млади богослови уче о нашој вери, извире порекло и смисао крсне славе. Јер у слављењу Бога (а то је назив и смисао крсне славе) налази се суштина наше вере и богословља. Зато се трагови и порекло крсне славе спонтано препознају на првим странама Библије. Јер шта је прво библијско жртвоприношење браће, сујетног Каина и праведног Авеља, него извор и наговештај славе. Јер жртва се приноси у славу Бога. Чувено библијско Аврамово гостољубље је најупечатљивија икона крсне славе. И тако редом кроз целу Библију до Великог четвртка и Тајне вечере, односно, прве и вечне Свете литургије.
Пред Богом нема мртвих и живих
Доживљај крсне славе као радосног догађаја лишеног повезаности са смрћу одговор је тврдњама које њено порекло покушавају да повежу са паганским култом преминулих предака.
СРБИ су славили своју крсну славу како у добру тако и у злу, како у слободи тако и у ропству, како у рату тако и у миру. Наши војници чували су последњи комадић војничког хлеба (таин) и покоју кап вина за дан своје крсне славе, окупљали се у рову, преливали вином тај комадић хлеба и ломили га као славски колач, честитајући једни другима славу. Сећали се својих на дому и настављали борбу за своју и њихову слободу. Свети владика Николај о томе у Мисионарским писмима пише: "У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Један догађај са фронта личи на бајку, али је сушта истина: "На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на челу погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. - Шта ти све ово значи, војниче? - упита га старешина. - Слава ми је, господине!... па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми, ето, служи место трпезе у овој мочвари.
СВЕЋА, хлеб, вино и гологлавост! Како ово разумети? Четири симбола: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божја и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божјих светитеља, Божјих синова. То четворо Србин показује на дан своје славе." У вези са овим вредна је помена и једна анегдота из доба заточеништва и робовања патријарха Гаврила и владике Николаја у манастиру Војловици 1943. године. Патријарх Гаврило, поносни и слободољубиви Црногорац, врло тешко је подносио тамничке дане. Некако пред његову крсну славу, опомену га неко да је време да почне припреме за славу. Патријарх резигнирано и са горчином одговори: "Роб не слави!"
(Попут Његоша који је одбио да целива вериге Светог Петра у Риму). На то владика Николај, који је ту био присутан, гласом пуним смирења и утехе рече: "Гавро, брате, Срби су славили своју крсну славу у најтежим данима своје историје, у ропству и тамници. Крсна слава је многе Србе избавила и спасла тамнице. У тамници се слава усрдније слави. Сети се Светог Стефана Дечанског и кнеза Лазара". Патријарх је мало опонирао, али је брзо попустио, и колико су околности допуштале, скромно, али у великој духовној радости, прославио је своју крсну славу.
НА ТЕРЕНУ ових "неприлика" и слављења крсне славе у разним необичним ситуацијама, да поменемо и једно погрешно и нехришћанско схватање које постоји, додуше ретко, у нашем народу, а то је изговор да се слава не слави када је жалост у кући, односно, кад се неко од чланова породице упокоји. Какво је учење наше православне вере о овоме? Пред Богом нема мртвих и живих, сви су живи у Богу. Живи су наши свеци које славимо, живи су наши преци од века упокојени. Они обитавају у живим небесима у заједници са Богом. Црква је заједница живих. Зато је потпуно погрешно рећи - нећу да славим јер ми се догодила смрт у породици, а слава је превасходно радостан догађај, као остала породична славља: свадбе, крштења, рођендани и др. Истина, слава јесте догађај велике духовне радости, рођендан домаће цркве - дан духовног рођења (крштења), али он својом ширином и дубоким смислом има васељенску димензију црквене стварности која обухвата и прожима све - небо и земљу, небеску и земаљску заједницу у којој су сви живи. То је богослужбени догађај свете радости и молитвене озбиљности. Као такав ничим не скрнави свети пијетет сећања и успомене на физички одсутног сродника. Напротив, крсна слава осмишљава његову бесмртност и живот у Богу са свецима Божјим, који су симболи и сведоци вечног живота у вечном царству Христовоме. Смрт у породици, дакле, по учењу Цркве и према древној црквеној пракси, не може пореметити или ометати слављење крсне славе.
ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА ГОСТОПРИМСТВА
СЛАВА поред духовне димензије подразумева и гостопримство. Она је симбол гостопримства. Код нас постоји традиција да кућа не сме бити затворена ни пред ким тога дана. Нико не куца на врата куће тога дана. Врата су читавог дана широм отворена. Свако има право да уђе и да се послужи, и свакоме се нешто спреми да понесе. То дељење гладнима остало је код Срба у пракси и до данас. Деца се нарочито радују комшијској слави, колико и својој, јер кад оду старији на славу обичај је да се нешто спреми, обично хлеб, пита, месо, риба, колачи... Кад се дође кући то се подели деци. То је велику радост у српске куће и породице уносило. Радост је, дакле, знамење и смисао крсне славе, зато је она толико омиљена и поштована у народу кроз целу нашу историју.
СЛАВСКО жито је један од главних елемената крсне славе, са јасном јеванђелском симболиком вечног живота. Господ у Јеванђељу каже: "Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре многи род доноси". (Јн. 12:24) Зато се жито припрема и освећује за све славе као што то раде и наше цркве и манастири о својим крсним славама. Зато велики грех чине они који упорно, поред упозорења Цркве, остају у заблуди и не припремају жито за поједине славе као нпр. Аранђеловдан, Илиндан итд. под изговором да су "ти свеци живи". Сви су свеци живи и баш зато се припрема жито као симбол вечног живота у Христу и његовој цркви. Али кад смо већ код овог питања, ваља нагласити да је управо такво народно веровање и доживљавање крсне славе као радосног верског породичног догађаја лишеног сваке повезаности са смрћу и жалошћу, најбољи одговор површним хипотезама појединих етнолога који порекло крсне славе покушавају да повежу са паганским наслеђем где доминира култ преминулих предака. То је неубедљива и неоснована претпоставка тзв. анимистичке хипотезе о пореклу крсне славе.
НАРОД је, својим поимањем које је овде изложено, дао најбољи одговор да у крсној слави нема ни помена о присуству било каквих паганских елемената и симбола. Можда би се пагански елементи могли препознати у неким народним обичајима везаним за Божић (бадњак, печеница) или у обичајима везаним за опело и култ мртвих (душни брав, даћа и сл.) који су временом добили хришћанску симболику и тумачење, али крсна слава је, без икакве сумње, чист хришћански литургијски и богослужбени догађај и духовни доживљај првога реда, који има своје изворе искључиво у Библији и јудеохришћанској традицији. Као таква, она има прворазредни верски и духовни значај у животу и историји нашег верујућег народа.
ПОРЕД верског и духовног значаја крсна слава има и своју изразито социјалну димензију. Свети владика Николај на једном месту је записао: "Благодарећи славама, у Србији се никада није умирало од глади, јер су славе врло честе, а милостиња чини половину славе. Наш народ дубоко верује да сваког дана треба учинити понеко добро дело, а особито на дан крсне славе. Тога дана, дакле, треба учинити што више добрих дела, а то значи: гладне нахранити, жедне напојити, невољнима помоћи. Тог дана се збиља и може највише, јер има доста хране. Доста се тога дана припреми, па може и да се одвоји. Гладни најчешће тога дана долазе у дом слављеника. У оскудним временима гладни су ишли од куће до куће и чињење добрих дела сматрало се смислом славе. То је код Срба одувек било."
