Јосип Броз је још после капитулације Италије 1943. године донео одлуку да поред Истре новој Југославији прикључи регију Венеција - Ђулија, укључујући Трст, Горицу и Монфалконе.
У ПРОЛЕЋЕ 1945. стварна догађања не следе најаве какве су претходно имали амерички обавештајци. С краја 1944, по доласку народноослободилачке војске у Србију и ослобођењу Београда, они су, наиме, имали најаве да ће, кад шуме добију ново лишће, доћи и до нових акција припадника војске Драже Михаиловића против партизана и ЈНА. Али то се, сведоче извештаји војних проматрача у новонастајућој Југославији, не догађа. У њима, напротив пише, да таквих борби нема. А пише и да малобројни остаци предратних опозиционих партија показују одсуство концепције стратегије супротстављања комунистима.
Војни проматрачи сведоче и бележе успостављање и јачање нове комунистичке власти у Србији и главном граду Југославије и јављају да се Титови партизани и комунисти припремају за власт и на просторима на којима се још увек воде борбе с Немцима који се повлаче. Припремају се за успостављање своје власти, не само у још неослобођеним крајевима Југославије, већ и у – северној Италији. И управо у северној регији Италије, Венеција – Ђулија и доћи ће до првог савезничког сукобљавања, које ће, поготово касније, бити сматрано најавом и својеврсном демонстрацијом дуготрајног хладног рата који ће убрзо уследити.
АМЕРИЧКА војна мисија при партизанима у Хрватској још је годину дана раније, у пролеће 1944. најавила како НОВ и ПОЈ намеравају да Југославији припоје и Истру, као и Трст, Горицу и Монфалконе, који су након нестанка Аустроугарске додељени Италији, иако су на тим територијама живели и Хрвати и Словенци. Таквим извештајима из 1944. није придавана велика пажња. Чак и годину дана касније, кад су Савезници, крећући се према северу Италије, очекивали да ће се сва територијална питања решити по завршетку рата на међународној конференцији. Тито, међутим, није хтео да чека. Напротив. Он је још после капитулације Италије 1943. прогласио анексију регије Венеција – Ђулија Југославији, укључујући и Трст!
Италијанску војску тад ће тамо заменити Немачка. Москва ће Титу поручити да је та одлука о анексији „преурањена“, а Енглези и Американци да ће се све решити касније. Формално, врхунац тадашњег сукобљавања око ове регије догодиће се 3. маја 1945. Коначно, тај ће сукоб бити завршен тек три деценије касније. Наиме, тек ће Осимски споразуми разрешити територијалне нејасноће између Југославије и Италије. Потом ће их Словенија и Хрватска унети као своје наслеђе приликом уласка у ЕУ. Маја 1945. Американци и Енглези у Италији биће на ивици ратног сукоба са армијом коју су и сами наоружали.
ФЕБРУАРА 1945. у кратку посету Београду долази легендарни савезнички маршал, сер Харолд Александер, врховни савезнички командант у Медитерану. Са партизанским маршалом Титом, он разговара о усаглашавању операција савезника и партизана према Немцима, који се још опиру на северу Италије, у Аустрији и Хрватској. Том приликом Александер ће обићи и Сремски фронт. Својој команди 28. фебруара послаће извештај да је код Шида видео прави организовани фронт са рововима. Навешће да се Југословени боре са ограниченим средствима и да заслужују да им се помогне да отерају Немце из своје земље.
Тито је приликом разговора са Александером те зиме у Београду тражио опрему и наоружање за 30.000 људи, за јединице с којима је планирао ослобађање Далмације и њених острва и даљи продор на север. Тадашњи амерички војни изасланик Френклин Линдзеј извештава да Тито, такође, тражио опрему за још 100.000 људи, у наоружању, муницији, храни, гориву и да је „у дугачком списку захтева“ била и потражња – десет хиљада камиона! Овом захтеву југословенског маршала неће бити одговорено.
Ипак, изгледа да су се тада два маршала, партизански и савезнички, споразумели. После посете Београду Александер јавља у Лондон да је реч о најуспешнијој посети Београду. „Мислим да је маршал Тито врло пријатељски настројен, разуман и кооперативан. Он је сагласан са свим предлозима које сам му изнео. С чисто војне тачке гледишта могу добити све што захтевају.“
ВРЛО брзо по одласку Александера из Београда у далматинске луке, које су контролисали партизани, почиње да стиже савезничка помоћ. ОСС капетан Рекс Дин из Задра јавља америчкој мисији у Београду да се тамо бродовима допремају возила, тенкови и наоружање. Јавља да је у Задру и један савезнички танкер с горивом за партизанска возила и за ескадрилу британских ловаца-бомбардера који су додељени за подршку партизанском напредовању. Испоставиће се да на ову подршку за Титову армију, у опреми и наоружању, коју је одобрио маршал Александер, Черчил неће реаговати са истим ентузијазмом. Он ће рећи да је доста и да се сада то заустави. Са своје стране партизански маршал није скривао како војну опрему коју тражи од британског маршала намерава да користи и за ослобођење Истре и Трста. Александер, опет, није имао никаква политичка упутства. Разговорима с Титом он је приступао стриктно војнички, укључујући и линију разграничења између њихових армија на територији коју су ослобађали од Немаца, а коју је Титу предложио у Београду.
ОСИМ што је поступао чисто војнички, британски маршал предлажући линију разграничења није се много разликовао ни од британског министра спољних послова. Ентони Идн, наиме, средином фебруара 1945. на Јалти, такође говори о демаркационој линији између Савезника и партизана. Таквом приступу се супротставља амерички Стејт дипартмент. Вашингтон се тврдо држи Атлантске повеље и принципа самоопредељења, истакнутог у њој још с почетка 1941.
У овој повељи, коју ће потписати све савезнице, и која ће касније бити основ ОУН, наглашавало се да до промене граница не може доћи мимо воље народа и да ће се о свим спорним територијама договарати на мировним конференцијама које ће се одржати после завршетка Другог светског рата. Вашингтон је отуд чврсто био при становишту да Венеција – Ђулија, територија западно од италијанско-југословенске границе из 1939, треба да буде искључиво под командом савезничких војних власти.
Американци су уз то према Југословенима били и сумњичави. У својим извештајима њихови обавештајци из Југославије у ратним годинама наводе како партизани и Тито, под носем знатно надмоћнијих Немаца организују своју власт. А с пролећа 1945. партизани су и знатно боље наоружана и бројнија армија. И са већ знатним и успешним револуционарним искуством.
МОРА ВОЈНОГ ИЗАСЛАНИКА
У АМЕРИЧКУ војну мисију у Београду, једне ноћи с пролећа 1945, пошто је избегао и партизанску и њихову стражу, упашће кроз стражњи прозор уплашен средовечни човек. Рекао им је да је био у четницима и показао „Писмо препоруке“ једног америчког пилота. У њему он моли сваког да помогне доносиоцу овог писма, као што је и он помогао мени, пише пилот, да се сакријем и спасем од немачког заробљеништва и вратим из Прељине у САД. Дали су му да вечера у једној соби док су проверавали аутентичност имена и размишљали шта да раде. Пилот је заиста постојао, али мисија није имала имунитет попут амбасаде, а сумњали су да је можда и реч о провокацији ОЗНЕ и нису знали шта да ураде. Рекли су му да немају начина да му помогну. Устао је, погледао их у очи, опосовао и отишао у ноћ како је дошао. Минут потом чули су пуцањ који је само могао да значи или да је овај човек убијен или да је извршио самоубиство.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
