Старе разгледнице

Али, да се вратимо на формалне карактеристике природе писања разгледница. То је, пре свега, био вид слања поруке репрезентативног карактера, владања даљином и комуникацијским техникама, доказивање присуства на неком месту. Разгледнице су имале другачију, визуелну поруку, која се обраћала примаоцу нудећи много више од написаног текста. Такође, имале су и емотивно значење за примаоца.

Старе разгледнице и велики рат

Приликом истраживања фотографије у српској периодици 19. века, историчарка уметности Миланка Тодић запажа да се она углавном појављује у оквиру комерцијалних огласа путујућих фотографа, а да се ретко појављују чланци и вести у којима се о фотографији размишља као о новом медију. Комерцијална продукција фотографија, могло би се рећи и разгледница, ипак је почетком 20. века увидела вредности уметничког и индивидуалног погледа кроз објектив. Прве фотографије-разгледнице штампане су у Србији у последњој деценији 19. века и биле су тематски разнолике ‒ од панорама градова, преко портрета истакнутих личности, до репродукција уметничких дела. Традиција штампања ратних разгледница датира још пре балканских ратова.

Народна библиотека Србије чува посебну колекцију из тог периода, свакако и Војни музеј, објашњава Милена Марјановић, историчарка уметности.

Један од најпознатијих српских ратних фотографа, Риста Марјановић своје фотографије као разгледнице махом је штампао у Паризу. Једна од њих је „Егзодус народаˮ, чији је издавач париски Филло Гравуре. Осим у Паризу, издавачи српских ратних разгледница налазили су се у Берлину, Женеви, Марсеју, Лиону, Бечу и другим градовима.

Прву разгледницу у Србији објавила је београдска књижара Велимира Валожића 1895. године, а докуметрани карактер ових „илустрованих карти“ о животу у Србији и њеном привредном развоју представља вредну грађу за историчаре, али и пасију за колекционаре. Сакупљачи оваквих антиквитета проналазе их на различите начине, и мада је њихову вредност тешко проценити, цена најстаријих примерака креће се уобичајено између 30 и 50 евра.

Разгледнице представљају једно од првих средстава масовне комуникације у којима је визуелни садржај подједнако битан као и текстуални. Иако су се у Европи још током 18. века појављивале тзв. илустроване дописне карте њих познаваоци не сматрају правим разгледницама јер су рађене на приватну иницијативу и у ограниченим серијама, због чега ипак имају посебну вредност за колекционаре. Верује се да су се прве праве разгледнице на континенту појавиле за време Пруско-француског рата 1870. године, када су двојица предузетника на обе зараћене стране скоро истовремено почела да штампају „нешто другачије“ поштанске карте које је и пошта званично пустила у промет.

Извесни Август Шварц је са територије коју су окупирали Французи штампао поштанску карту која је на полеђини имала илустрацију једног артиљерца, због чега су га Пруси сматрали готово херојем, док је на другој страни француски књижар Леон Беснардо издавао правоугаоне беле карте које су позади биле декорисане мотивима оружја и различитим ратним симболима. У масовну употребу разгледнице су ипак ушле после Светске изложбе у Паризу 1889. године и објављивања првих серија са мотивом Ајфеловог торња. Ове и још многе друге занимљиве појединости наведене су у каталогу изложбе „Разгледнице у Србији 1895-1914.“ коју је пре неколико година у Музеју примењене уметности у Београду приредила кустос Јелена Пераћ.

„У домаћој и страној литератури наводи се да је један од најранијих примера илустроване карте, на предлог геодетског официра Петра Манојловића, издало уредништво новосадског листа „Змај“ у Бечу 1871. године. Она је била компонована из више мотива, са централном представом змаја који носи свитак – место за адресу примаоца – и била је послата из Беча у Сомбор у мају 1871. Ипак, прву серију разгледница у Србији објавила је београдска књижара Велимира Валожића 1895. године. Та серија је штампана техником хромолитографије у Минхену и обухватала је разгледнице са приказом панораме Калемегдана са реке Саве, Народног позоришта са спомеником кнезу Михаилу и данашњег Старог двора“, пише Пераћ. Раније се веровало да је прва београдска разгледница заправо објављена годину дана касније, али је у богатој колекцији Снежане и Драгана Вицића пронађен један примерак издања Валожићеве књижаре, упућен књижару А. Петровићу у Чачак као честитка за Нову 1896. годину, па је тај „датум“ померен.

У Београду је за време рата неколико књижара издавало разгледнице које су често имале веома директне пропагандне поруке. Међу њима је разгледница-цртеж „Помозите српским заробљеницимаˮ, штампана на српском, француском и енглеском језику, док је комерцијално најефектнија била разгледница руског фотографа Самсона Чернова, на којој је приказан рањени дечак војник коме је бомба разнела руку, објашњава наша саговорница Милена Марјановић.