Familija Milićevića

Genealoško stablo Milićevića

banner ecomist01

sub08192017

Poslednje dodanoned, 25 jan 2015 11am

Unuci poznatog italijanskog slikara Amadea Modiljanija porijeklom iz Bileće su Milićevići

amadeo-modiljani-foto-paul-guillaume-pariz1915Priča da je poznati italijanski slikar Amadeo Modiljani bio u Hercegovini deluje verovatno. Družio se sa pesnikom Tinom Ujevićem koji ga je tamo doveo. Modiljani je sanjao da pronađe pogodno drvo za savršene violine. Da kupi šume i napravi violine koje bi imale čudesan zvuk. Ujević mu je hvalio hercegovački javor od koga su pravljene najbolje gusle... Tragajući za pogodnim drvetom susreo se sa lepom Savicom Milićević iz Bileće.

Decembar. Mesec slava, vina, ribe. Mesec boema. Priča o prijateljstvu pesnika Tina Ujevića i italijanskog slikara Amadea Modiljanija povezana je baš sa takvim druženjem. Sadržaj pisma, koje je stiglo na adresu "Novosti", u kome su nevešto povezani događaji iz proteklog veka, podstakao ih je na istraživanje: da li je Modiljani imao sina za koga nikad nije saznao da postoji? Šta je istina i kakva je uloga velikog pesnika i boema u tome?

Tragovi su ih odveli do Ljubice Milićević, slikarke i književnice, koja živi i radi u Montrealu. Porodičnu priču, koju su do sada čuvali od javnosti i za koju su saznali pre dvadesetak godina, podelila je sa "Novostima".

- Moja baka po očevoj strani Savica Milićević, koja je živela u Bileći, susrela je slikara iz Italije. Dok je on tražio inspiraciju za svoje slike, ona je skupljala hranu za domaće životinje koje su imali – priča Ljubica.

- Bila je lepa i visoka. Ovalno lice, crna duga kosa, preko leđa... Tipičan ženski lik koji se nalazi na Modiljanijevim platnima. Prišao joj je. Udvarao se na jeziku koji nije razumela. Doticao njeno lice. Ruke. Uplašena, prepustila se kao omađijana. Kasnije je o ovom događaju ćutala.

Priča da je Modiljani bio u Hercegovini deluje verovatno. Družio se sa pesnikom Tinom Ujevićem koji ga je tamo doveo. Modiljani je sanjao da pronađe pogodno drvo za savršene violine. Da kupi šume i napravi violine koje bi imale čudesan zvuk. Ujević mu je hvalio hercegovački javor od koga su pravljene najbolje gusle... Tragajući za pogodnim drvetom susreo se sa lepom Savicom Milićević...

- Posle tog susreta, sudbine su ih razdvojile. Savica je ostala u svom kršu, a on se jureći za slikarskom slavom vratio u Pariz – objašnjava Ljubica Milićević. – Posle susreta je zatrudnela. Za mog dedu se udala, tek posle rođenja mog oca Dušana. Dakle, to je porodična legenda, koju mi je pre dvadesetak godina ispričala moja ujna Zdenka Milošević. Zapanjena, pokušala sam da povežem niti. Znam da nešto postoji, a šta ne znam.

 

Ovu priču Dušan nikada nije saznao. Rodio se 30. januara 1920. u Bileći, a Modiljani je umro šest dana pre njegovog rođenja. Ukoliko bi ova priča bila potvrđena, Modiljani je bio u Hercegovini u aprilu 1919. godine.

 rep-modiljani-mala1

- Dušan je bio prelep i velika sanjalica. Kao mladić, ličio je na Modiljanija – priča Ljubica.

 - Bio je vojno lice i nosilac medalja. Učestvovao je u ratu i bio hrabar partizan. Bio je veliki individualista i nije pripadao nijednoj struji posle rata. Nije bio religiozan. Voleo je ruže, kao Modiljani. Često ih je kupovao. Sećam se da je kad sam kao dete bila u bolnici doneo veliki buket ruža. Podelio ga je sestrama, a i meni dao jednu. Voleo je elegantno da se oblači i nosio je lepe šešire. Bio je prelep čovek. Privlačan i harizmatičan. Mnogo se dopadao ženama.

Sem priče koju su mnogi čuli, a Dušanova porodica negirala, dokaza o sudbinskom susretu Savice Milićević i velikog slikara – nema.

- Do pre deset godina naši rođaci nisu hteli ni da priznaju da je Dušan bio vanbračno dete. Sada kažu da jeste, ali da je bio dete svog oca, koji ga je odgajio, a ne nekog drugog. Niko od nas četvoro Dušanove dece nikada nije pokušao da sazna nešto više. Nikada nismo pokušali da dokazujemo naše poreklo. To nam nije bilo važno.

Ljubica Milićević je samo jednom kontaktirala sa fondacijom Amadea Modiljanija u Parizu i direktor, gospodin Parist je rekao da je poznati slikar najverovatnije njen deda.

- Nikada nisam stupila u kontakt sa Modiljanijevom kćerkom Žanom – kaže Ljubica.

- Iz prostog razloga da se ne protumači da je razlog koristoljublje. Zaista, niko od nas nije bio zainteresovan da ovu priču istraži dublje.

Zvuči neverovatno, ali sva Dušanova dece bave se slikarstvom. Ljubica je slikar i pisac, Branislav je slikar, Nenad ilustrator i karikaturista, a Ljubomir, koji takođe živi u Kanadi, grafički dizajner.

- Neobično smo bliski – priča Ljubica Milićević

- Povezani uvek. Bez obzira na daljinu i fizičku razdvojenost. Srebrnim nitima duše. Svaki naš sastanak je ispunjen smehom i pričom. Čitamo jedno drugom misli. Ne moramo ni glas da izgovorimo, da bismo znali šta neko od nas misli. Branislav je najbolji slikar u porodici, Nenad je dobio sve moguće nagrade za svoj rad, uključujući i "Pjera", Ljubomir je završio Akademiju umetnosti u Montrealu sa velikim uspehom. On je poznati ilustrator, a dizajnirao je i skupoceni nakit.

Ljubica od 1976. živi u Montrealu. Završila je filozofiju, literaturu i jezike. Objavila je tri romana i nekoliko knjiga poezije. Predvodila je kanadsku delegaciju kada je ova zemlja bila počasni gost na našem sajmu knjiga. Bila je koordinator našeg štanda nekoliko puta na sajmu knjiga u Kvebeku... Romane piše na francuskom, poeziju na engleskom jeziku...

Novosti.rs