Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије

Бомбардовање Београда 6. април 1941. године

Србија
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стрељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије.

Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, нада се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог светског рата допринети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца.

Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, старији водник И класе пилота ловца краљевског ваздухопловства, успео је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан пре него што овај град постао део Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживела четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора.

– Као човек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година.


Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао."

Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посетио Историјски музеј у Панчеву и поднео захтев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стрељаних пилота краљевске авијације не поседују никакву документацију. А након формирања владине комисије која треба да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да одређени спискови и подаци за око 80 одсто локација на којима су вршена стрељања у овом периоду већ постоје. Хомен је истакао да све бивше југословенске републике већ имају сличне комисије, а најдаље у истраживањима је одмакла Словенија где је откривено више од 200 масовних гробница којих у Србији, по речима Хомена, вероватно има и знатно више.

 

Споменик Стратиште у селу Јабука код Панчева

Једна од њих, засигурно, налази се на Стратишту, на истом месту где је од 1941. до 1944, у време док је село Јабука носило име Апфелдорф, по наредби шефа полиције Панчева убијено више од десет хиљада Срба, Рома и Јевреја. Жртвама фашизма одавно је подигнуто спомен-обележје, док стрељани пилоти још чекају јавно признање да више нису међу живима.

За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и председник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић, апелује на Комисију за проналажење масовних гробница да јој случај пилота стрељаних у селу Јабука буде један од приоритета.


– Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади – каже Васовић.
Ликвидације без суђења

У књизи „Између српа и чекића", Срђан Цветковић, сарадник Института за савремену историју, наводи да бројни подаци показују да је од 1943. до 1946. без суђења ликвидирано између 60.000 и 80.000 људи. Цветковић наводи и књигу бившег официра краљевске војске Милоша К. Аћина „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945" (објављена у Вашингтону 1975.) у којој пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак где су саслушавани и стрељани у близини Јабуке код Панчева.
Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом делу "Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Веће у саставу:
Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије.


Божа Лазаревић, пилот, касније Титов генерал.
Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал. Извесни Гавра Шкриванић. 20. октобра прошле године господин Божић држи дирљив говор у славу ослободилаца Београда без речи о хиљадама Београђана које су ослободиоци ослобидили од имовине и живота.

Приликом прославе продора Сремског фронта високи представници градске владе нису се сетили хиљада младих Београђана који су бедно опремљени и војнички необучени изгинули као топовско месо.
18. априла ове године, иста уважена господа су одржала комеморацију поводом савезничких бомбардовања Београда 1944. године не поменувши да су напади на градове у Србији извођени на захтев Врховне команде Народноослободилачке војске.
Добија се утисак да поједини представници градске владе или не познају "свијетлу прошлост" или је нерадо помињу.

ДИПЛ. ИНЖ. ЉУБИНКО ЈОВИЧИЋ,
ДР ПРЕДРАГ РИСТИЋ,
СЛОБОДАН МАВРЕНОВИЋ, АДВОКАТ,
БЕОГРАД"