Серија “Сенке над Балканом”: Ко је заиста генерал Петар Живковић

Наша нова серија "Сенке над Балканом", смештена у оквире међуратне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одушевила је Србију већ својом првом епизодом, па се друга сада жељно ишчекује.
Чини се да постоје два основна заплета: први је крађа руских империјалних регалија из крипте Храма Свете Тројице на Ташмајдану, а друга се тиче фотографија генерала Петра Живковића у наручју голишавих младића, чиме се имплицира његова хомосексуалност (уосталом, не само тим).
Многима ће ово звучати као измишљотина, али није, генерал Петар Живковић — блиски сарадник краља Александра Карађорђевића који је након успоставе Шестојануарске диктатуре 1929. године постављен чак на положај председника Министарског савета, односно премијера, на којем ће остати све до априла 1932. године — збиља је био хомосексуалне оријентације.

Петар Живковић (Неготин, 1. јануар 1879 — Лондон, 3. фебруар 1947) је био српски високи официр, југословенски генерал, политичар и фигура краљевске диктатуре. Учествовао је у обарању династије Обреновића. Организирао дворску официрску клику Бела рука, на чијем ће челу, као један од инспиратора Солунског процеса, ликвидирати Драгутина Димитријевића Аписа. Као одани присталица краља Александра био је председник владе, министар унутрашњих послова, војске и морнарице током Шестојануарске диктатуре. Од 1931. био је организатор, а од 1936. председник режимске реакционарне политичке групације Југословенске националне странке. Од априла 1941. био је у емиграцији, као помоћ¬ник министра војске у емигрантским владама. После рата је остао у емиграцији, где је и умро. Осуђен је на смрт с групом Драгољуба Михаиловића.

Краљ Александар I од Југославије и краљица Марија у Београду 1933. године чекају бугарског краља Бориса III.

Председник Владе
Након увођења шестојануарске диктатуре, краљ Александар га поставља за првог председника Министарског савета на којој дужности остаје све до априла 1932. године.
Први месеци диктатуре су се одликовали снагом и строгост режима, добродошли након корупције и неефикасности претходне парламентарног система. На почетку његове управе, спроводи реформе дуго одложене, инвестирано је у транспортну мрежу, исушивање мочвара и предузело је и друге мере да помогне привреди, завршио уједињење кривичног закона, образовног система и пореског система између различитих региона земље. која је од 3. октобра 1929. преименована званично у Краљевину Југославију. 15. августа 1929. основана је веома успешну нова аграрна банка која је заменила сличне регионалне институције. У међувремену, 1930. године је унапређен у армијског генерала.
Живковић је држао функцију као члан Југословенске радикалне сељачке демократије, која је ускоро постала једина легална странка земљи, као резултат изборних реформи.
Убрзо, међутим, режим је реформаторских амбиције уступио до стагнације и осећај пораза у циљевима националног уједињења и реформе, али док су ангажовани у националистичким споровима. депресије у земљи 1931. показао слабости диктатуре и њихове неспособности да се носе са проблемима у земљи. 4. априла 1932, краљ замењује Живковића са Војиславом Маринковићем, демократе и неколико пута министром.

Слева надесно: пуковник Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и мајор Љубомир Вуловић. Фотографија настала након изрицања њихових смртних пресуда током Солунског процеса.

Југословенска национална странка

У мају 1932, под вођством Петра Живковића формирана је Југословенска радикална сељачка демократија, као режимска странка у земљи. Саставни делови ЈРСД су били прорежимски кадрови Народне радикалне странке, Демократске странке и десно католичко крило Словеначке народне странке.
У јуну 1933, ЈРСД мења име у Југословенска национална странка којој 1936. године постаје и председник. У влади Николе Узуновића и Богољуба Јевтића био је министар војске и морнарице. Тај ресор добио је и у Стојадиновићевој влади али се са њим разилази 1936. године и иступа из владе.

ПРУСКИ СТАВ

Иако строг према својим подређенима и сарадницима уопште, био је мекан према странцима, нарочито према страним новинарима. Након што је урадио интервју с њим, дописник „Дојче алгемајне цајтунга“ био је одушевљен његовим пруским ставом и тачношћу, а остао је и један мало патетични запис о генераловој физиономији, где Немац примећује како Живковићеве очи „тако весело блистају“ и осмех му је „детињски блажен“.

Много је волео да чита, често је писао чланке у „Ратнику“, а написао је и књигу „Коњица у маневарском рату“ (1924). На одмор је ишао ретко, највише два пута годишње, а највише је волео да одлази у бање.

Небојша Дугалић као генерал Живковић у серији "Сенке над Балканом".

ДВЕ МРЉЕ

Ипак, та војничка беспрекорност и посвећеност била је умрљана двема стварима.
Прва је било његово разилажење са Аписом и „Црном руком“ (Живковић је онда направио нову организацију као контратежу и назвао је „Бела рука“), које га је начинило „издајником“, друга ствар су биле његове наводне хомосексуалне склоности. О њима се шушкало већ у балканским ратовима, тако је колала прича да је Живковић приликом опсаде Једрена са својим војницима данима оргијао и пијанчио у оближњем градићу. Већ на тзв. Другом солунском процесу 1918. је био жигосан као „пасивни педераста”, а скандал ширих размера спречио је краљ Александар лично. Као резултат ове краљеве интервенције касније су се појавиле гласине да је и он Живковићев љубавник. Ово ће поменути и принц Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима, он се у једном тренутку овако обратио свом брату: „Чудо ме ниси упоредио са Пашићевим сином, који јури жене по Европи док Србија ратује, или са твојим присним пријатељем Петром Живковићем... Он додуше не јури жене... али је у позадини... Причувај мало своје војнике од њега...“

ГЛАСИНЕ
Пошто је био нежења, а то је додатно распиривало гласине о педерастији, Живковић је знао да се правда речима: "Ја не бих могао уопште да урадим ово када бих имао породичних обавеза".
С друге стране, прорежимске новине су Петра Живковића описивале као „човека са пуно енергије и великих административних способности... немилосрдан према самом себи када је у питању добро земље, роб своје дужности, ревностан раденик и човек чији је патриотизам прошао кроз најжешћа искушења“.
После убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, Живковић је постављен за министра војске и морнарице. На овој функцији био је до марта 1936. године, када га је заменио генерал Љубомир Марић. После тога се повукао из активног политичког живота.
Политички је активиран поново после 27. марта 1941. године, а у емиграцију одлази 1943. и био је део југословенске владе у избеглиштву. По доласку комуниста на власт, суђено му је у одсуству и осуђен је на смрт.

Други светски рат

Године 1941. одлази у емиграцију а 1943. године је био део Трифуновићеве југословенске владе у избеглиштву, министар без портфеља па помоћник врховног команданта Краљевине Југославије и заступник министра војске, морнарице и ваздухопловства. Живковић је 14. јула поднео план за стварање војске, која би се створила регрутовањем југословенских ратних заробљеника и политичких депортираца из Италије, Словенаца из Словенског приморја и Хрвата из Истре које су у Африци заробили Британци док су служили у италијанској војсци. Планом је предиђено да ту војску опреме и издржавају западни Савезници, а искрцала би се на далматинску обалу и борила се под савезничком командом против Немаца, али њена би права сврха била да помогне четницима који би се сместа окупили око искрцане војске. Влада је поднела тај план великој тројици и замолила да јој се допусти регрутација међу италијанским ратним заробљеницима. Владе велике тројице, нарочито оне западних Савезника, које нису уопште имале планове за искрцавање на далматинску обалу, нису се уопште обазирале на тај предлог.
Након победе комуниста припремао је планове за контрареволуционарне акције. 1946. му је суђено у одсуству, а у Југославији осуђен на смрт. Он је остао у изгнанству у Великој Британији и умро у Лондону 3. фебруара 1947. године.

Историјски ликови у "Сенкама над Балканом"

Фото: Тањуг Дејан Стојиљковић, писац овог текста и коаутор сценарија "Сенки над Балканом"