Одмах по уласку партизанских јединица у Трст ухапшено је неколико хиљада Италијана и Словенаца. Већина њих је депортована и без суђења је завршила у кречњачким јамама по Истри.
ТРСТ у пролеће 1945. потпада под војну команду генерала Џона Хардинга, који ће постати и његов војни гувернер. Један од легендарних команданата велике тенковске битке Другог светског рата код Ел Аламејна и битке за Тобрук, командант чувене 7. оклопне дивизије, у Трсту, међутим, не затиче ни тенкове ни противничку војску. Сходно Београдском споразуму, југословенски тенкови и војска отишли су из Трста. Али Хардинга упозоравају да је пред њим „опасан противник“ који води пропагандни рат, о коме он мало зна.
Према подацима ОСС, обавештајне службе САД, који су достављени и генералу Хардингу, сматрало се да је после повлачења партизанске армије у Трсту остало „око 6.000 људи са задатком да саботирају савезничку војну управу“. И, такође, да у цивилној администрацији у Трсту ради „знатан број агената ОЗНА и југословенских официра (некадашњих партизанских политичких комесара)“.
Средином јуна тршћански комунисти организују масовне демонстрације на којима учествује више хиљада људи који протестују улицама Трста. Они од Хардинга захтевају да се не укида Народна милиција која има 3.000 људи и којом управљају Антифашистички извршни одбор и Ослободилачки савет Трста.
ХАРДИНГ располаже и информацијама о масовним хапшењима на хиљаде Италијана, а и Словенаца, у Трсту, која су уследила одмах по уласку партизанских јединица у овај град. Извештаји који стижу до њега говоре о масовним егзекуцијама ових људи. Они су депортовани на територију коју контролишу партизани у околини Трста, и многи ће без суђења завршити у кречњачким јамама Истре.
Одреди народне милиције се укидају, а Хардинг ће убрзо распустити све цивилне органе власти и именовати нову администрацију од постављених чиновника у коју ће ући само они који буду прошли савезничку безбедносну проверу.
Сваког јутра у замку Дивине, покрај Трста, здању на литици која се уздиже изнад мора, у којем је пре савезничке команде за Трст био смештен немачки Гестапо, генералу Хардингу сарадници подносе редовне извештаје о збивањима у граду, отмицама, тучама и пропагандним и субверзивним акцијама против савезника.
Сматрало се да је бивши шеф војне мисије Американаца у Југославији Френклин Линдси права особа за Хардинговог саветника. Он усмерава и саветује Хардинга, који се после укидања народних органа суочава са деловањем њихове владе у сенци. Генерал хапси све који крше његова наређења. Линдси прати писања штампе о овим догађајима, посебно југословенске, и саветује да се ухапшени што пре процесуирају „или да се бар јавност документовано обавештава о разлозима њиховог хапшења“.
НА ТЕРАСИ виле Дивини, чији би се апартмани, пише Френклин Линдси у својим сећањима, по луксузу могли мерити са онима на њујоршкој Петој авенији, а на којој је некад седео и чувени аустријски песник Рајнер Марија Рилке исписујући своје „Дивинске елегије“, Линдси чује и информације о Аустрији из јуна 1945. У свом дневнику о тим данима навешће да су му оне појасниле зашто му Београд није дозволио да у свом путовању у Италију обиђе Штајерску.
Сходно договорима о репатријацији које је савезничка тројка прецизирала на Јалти, тамо се, наиме, одвијала репатријација оних који су се били склонили пред партизанским и руским јединицама у надирању, а које су Савезници сада враћали у домицилне земље.
Он посебно спомиње групу од 30.000 људи у којој су „заједно“ и четници, и усташе, и банатски Немци, и словеначка Бела гарда, а који су 7. маја пребегли преко Штајерске у Аустрију. И, такође, групу од око 70.000 Козака, Украјинаца и Руса, које су Немци били мобилисали и слали у битке против Црвене армије. И да још најмање 200.000 људи није успело да умакне у Аустрију.
У Дивинама чује, исто тако, да су и у Целовецу партизани планирали сличну активност као у Трсту, намеравајући да овај градић и околину припоје Југославији, и да су започели формирање народних власти, као и у другим крајевима које су ослобађали.
БРИТАНЦИ и Американци присилиће ипак Тита да своје јединице повуче на предратне границе Југославије. А кад су чули за масовна стрељања репатрираних, без суђења и по кратком поступку, зауставиће даље изручивање бегунаца. На даљем неизвршавању тог договора из Јалте нарочито ће инсистирати нови британски министар спољних послова Ернест Бевин. Он ће одмах, пошто је Черчил изгубио прве послератне изборе у јуну 1945, бити запажен по свом изразито оштром говору о потреби заустављања продора „црвених“ на Запад. Може бити, написаће Линдси, да је за неке у Београду који су се надали да ће победа политике нове енглеске владе, партије Лабуриста, тзв. радничке партије, ићи више њима у корист од политике коју је заступао конзервативац Черчил, то било попут хладног туша.
Југословени ће посебну пажњу убудуће обраћати на ова подручја у Аустрији и Италији. У тим пограничним подручјима биће организовано неколико обавештајних центара из којих ће се деловати према Југославији. Забележено је да су такви центри постојали у Трсту, Горици, Целовецу (Клагенфурту), Бечу, али и у Салцбургу и Минхену, а касније и у Грчкој и Турској.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ обавештајци бележе да се у овим центрима ангажује и југословенска емиграција. И да у некима од њих емигранти заузимају чак и важна руководећа места. У овим центрима ће, како су касније наводили, своју каријеру наставити многобројни четнички, усташки и други обавештајни кадрови. За неке од њих рад у њима биће једини извор прихода и излаз за преживљавање. Информације које се стичу у овим центрима дистрибуирају се „или продају“ не само америчкој већ и другим обавештајним службама.
Југословенски органи безбедности наводили су да неки од тих центара раде прилично самостално, а да у некима од њих, иако су их финансирали Американци, нису тражили чак ни увид у то ко чини њихову агентуру. Наводи се да је такав био центар извесног др Вербера, немачког обавештајца, који је своју мрежу успоставио још у време рата у Словенији, Хрватској и Босни. Као прилично самосталне центре, Југословени још помињу центар у Трсту којим руководи извесни Драгољуб Вурдеља, као и онај у Аустрији који води Андреј Глушић.
ЗАГРАНИЧНИ центри, како их називају у Југославији, примењују различите методе деловања, од врбовања до уцена, нарочито оних за које су знали да су се компромитовали током рата а да то властима у Југославији није било познато.
Посебно је била обраћана пажња на Зону Б, где се (још) могло слободно прелазити преко демаркационе, Морганове линије, у Зону А, која је под командом Савезника, на Запад.
ТИТОВА ВИЗИЈА ВИШЕПАРТИЗМА
ПРЕ одласка из Београда за Италију, шефа америчке војне мисије у Београд Френклина Линдсија примиће и маршал Тито. Тај сусрет протећи ће у много опуштенијој атмосфери од оног са Арсом Јовановићем, који му је с наглашеном нетрпељивошћу казао да је време да напусти Београд. Американац ће Тита питати и о перспективама вишепартијског система и написати да је маршал отприлике овако одговорио: – Ви сигурно не мислите да би требало омогућити рад оним странкама које су се компромитовале сарађујући са окупатором. А наравно да се могу основати нове. Само, кога би оне представљале, питам се. И шта би могле да раде кад је сав народ уз нас, комунисте?
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
