Броз је у преговорима са савезничком делегацијом заступао становиште да су регију Венеција - Ђулија ослободили партизани и да они полажу и право да над том територијом имају пуну власт.
ГЕНЕРАЛА Вилијама Моргана, шефа савезничког штаба за Медитеран којим командује маршал Александер, на београдском аеродрому дочекују амерички војни аташе и вицемаршал РАФ-а Артур Ли. Немају времена за дуже припреме и договоре пред сусрет са Титом који Моргана очекује у Белом двору. Само је Френклим Линдси, који је имао најдужи стаж у војничкој мисији у Југославији, донекле боље познавао Тита. То ће се показати важним у овом разговору, поготово јер он шефа америчке војне мисије генерала Моргана описује као типичног енглеског добричину, седе косе, румених обрашчића и веселих плавих очију.
Морганов помоћник, који је остао пред вратима сале у којој ће се разговарати, касније ће испричати како му је официр који му је правио друштво, на француском, упутио полуироничну реченицу питајући да ли су Савезници у тешкоћама кад им као велика сила долазе у Београд на ноге.
У разговору који ће се показати пресудно важним за будућност Истре и Словеније, с Титом су још и четворица његових генерала. Моргана прате британски и амерички војни аташеи. На овом састанку Морган Титу износи Александеров предлог за линију демаркације који ће постати познат под називом Морганова линија. Она иде линијом пруге и пута из Трста према Аустрији, повремено одступајући који километар лево или десно. Донекле одговара и етничкој подели између Италијана и словенског живља. А неће се много разликовати ни од касније линије која је раздвајала будућу Слободну територију Трста – Зону А и Зону Б.
МОРГАН ће изнети предлог по коме се сва власт препушта Титовој армији, осим у Пули, Трсту, Горици и Монфалконеу. Нагласиће да то не прејудицира коначно решење до ког би требало да се дође након мировне конференције. До правог коначног стања ствари доћи ће се тек 1975. с Осимским споразумима. А њима ће претходити Париски мировни уговори и Лондонски меморандум, што су друге приче.
Тито није знао какав предлог доноси Морган. И на почетку разговора, како га описује Линдси, Тито ће бити намргођен и прилично нервозан, непрестано палећи цигарету за цигаретом и стављајући је у своју чувену малу муштиклу. Томпуси ће се појавити знатно касније. Амерички војни аташе имао је утисак да Тито очекује ултиматум који неће моћи да не прихвати. Но чим је чуо да ултиматума нема, Тито је кренуо у „противнапад“. Заступао је становиште да је то политичко питање, а не војно, да су регију Венеција – Ђулија ослободили партизани и да они полажу и право да над том територијом имају пуну власт.
АМЕРИЧКИ војни изасланик мисли да је Морган погрешио што је на Титову беседу учтиво одговорио како нема овлашћења да о томе разговара. Мислио је да је Тита требало суочити с ултиматумом, којег није било, већ је разговор настављен Титовим предусретљивим одговорима на остала питања која је постављао генерал Морган. Врхунац његовог незадовољства биће кад је Морган предложио да се направи записник промеморија са овог разговора. И то тако да за нацрт тог записника задужи управо Американца.
Моргана посебно иритира помисао да је Титу обећано право на редактуру, јер ће сутрадан нацрт бити дат на увид и одобрење. Може се само замислити како се осећао кад су га Морган и Тито оставили да обави записничарски посао, док је гледао како у лимузини кабриолету Тито са својим гостом одлази у разгледање Београда.
Линдси баш није био омиљен. Ни пре, ни после тога. Мора бити да се и том приликом сетио да ће га само дан после проглашења победе 9. маја, генерал Арса Јовановић позвати у Врховни штаб да му саопшти да је наступило време мира и да Линдси са својим особљем треба што пре да напусти Београд. Но није било разлога за Линдсијеву нервозу. Коначна „редактура“ биће ипак урађена у Казерти и звучаће више ултимативно.
ВЕЛИКА Савезничка тројка била је наумила да сама исцртава мапу Европе након дефинитивног пораза Немачке. Подршка Стаљина на коју је Тито можда и рачунао била је изостала. Стаљин ће упутити само једно млако смирујуће писмо, и то тек кад су Савезници принудили југословенску страну да се у потпуности повуче са територија, како је то од ње захтевано. Мисли се да је такво понашање Москве настало зато што је Стаљин пикирао на много већи улов у средњој Европи и Немачкој. Американци су тамо већ били и на неким местима на којима је било договорено да буде Црвена армија.
Постојали су и други разлози совјетске суздржаности у Тршћанској кризи. Могуће је да се рачунало на то да би већа подршка југословенским комунистима изазвала незадовољство комуниста у Италији, који су после слома фашистичке Италије бивали све популарнији у народу и који су се припремали за прве послератне изборе. На крају крајева испашће да су Совјети за Италијане а не за Југославију.
ТИТО ће се, дакако, разљутити и јавно ће изјавити како Југославија у будућности, кад је реч о њеним виталним државним интересима, више никад не сме зависти од ма чије подршке са стране. Ова изјава ће опет, наравно, изазвати незадовољство Стаљина, а совјетски амбасадор у Београду неће пропуштати прилику да то у неформалним пријатељским разговорима ставља до знања, што ће наравно стићи и до Американаца и Енглеза. Али они ће и тад пропустити да се озбиљније позабаве наговештајима, знацима одмеравања снага Стаљина и Тита које ће тек уследити три лета касније.
Савезници ће се у лето 1945. и на територији коју су они контролисали у слободној зони Трста суочити са незадовољством југословенске стране која ће започети пропагандни рат против стања ствари којим су незадовољни.
БРИТАНЦИ ће због тога предложити да амерички војни изасланик из Београда, који се са облицима идеолошког и пропагандног деловања партизана сусретао још од свог боравка међу партизанима у Словенији и Хрватској, пређе у Италију за главног саветника генерала Џона Хардинга који ће бити постављен за војног гувернера. С таквим предлогом сагласиће се и шефови ОСС-а, америчке обавештајне службе.
Са Линдсијем ће из Београда поћи још један амерички официр. Као прави обавештајци њих двојица ће затражити да до Трста уместо авионом отпутују колима, кроз целу Хрватску и Словенију. То ће им на крају бити и дозвољено. Али на тај пут неће кренути сами. Придружиће им се и југословенски официр.
Американци ће тражити да у Трст путују преко Штајерске с образложењем да Линдси жели да види неке од пријатеља које је тамо стекао још 1943. Објасниће му да то није најближи пут за Трст и да за такву маршуту нису добили дозволу.
АМЕРИКАНЦИ У ЉУБЉАНСКОМ ЗАТВОРУ
ПРИЛИКОМ путовања за Трст, у Словенији, Френклин Линдси ће бити принуђен да накратко прекине своје путовање. Патрола која ће их зауставити затражиће додатно време да провери ваљаност њихових папира за путовање у Италију. Линдси ће бити смештен на Бледу. И сам ће рећи – на прекрасном језеру и у смештају који се тешко могао сматрати притвором. Но друга двојица Американаца, који су такође путовали за Италију и који су такође заустављени ради провере исправа, провешће ноћ у љубљанском затвору!
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
