Мимо договора са маршалом Александером, Јосип Броз је наредио својим јединицама да саме заузму Трст, иако су Савезници испунили свој део обавеза слањем опреме и муниције.
ПОЛОВИНОМ априла 1945. Савезници на Апенинском полуострву почињу продор ка северу Италије. На супротној страни Јадрана то исто започињу и Титови партизани. У тршћанску причу, укључена је и америчка војна мисија у Београду. Тек пристиглог амбасадора САД за Југославију Ричарда Патерсона, они подсећају да између Америке и Енглеске не постоји прецизан, јасан и чврст став у погледу разграничења између савезничке и југословенске Четврте армије. Упозоравају га да је у току трка двеју армија ко ће пре до Трста (и околине) а која би могла завршити „озбиљним компликацијама“ .
У ИЗВЕШТАЈУ америчке мисије се предлаже да разграничење иде линијом источно од Трста, „где и онако у већини живе Словенци и Хрвати“, чиме би била сачувана територија западно од линије коју предлажу. Амерички амбасадор у Београду мисли да се о овом предлогу вреди договарати у главној савезничкој команди за Медитеран у Италији, у Казерти, градићу северно од Напуља, где су и маршал Александер и амерички амбасадор Кирк.
У међувремену већ стижу информације које потврђују прогнозе шефа америчке војне мисије у Београду, Френклина Линдсија да се у Горици, Монфалконеу и Трсту, Словенци и Италијани боре против Немаца – али и једни против других. Италијани 29. априла одбијају предлог да заједно са Словенцима и југословенским партизанима, са заставама обеју страна, са италијанском и југословенском тробојком с петокраком и, наравно, неизоставном заставом пролетера, објаве преузимање власти над целом регијом Венеција Ђулија. Они чекају долазак савезничке армије.
ЧЕТВРТА југословенска армија дан касније, 30. априла, стиже надомак Трста, а 1. маја њена претходница спаја се са словеначким партизанима у самом граду. Савезничке трупе су удаљене двадесетак километара западно од Трста, у месту Монфалконе. Баш ту, њихов командант генерал Бернард Фрејберг среће локалне партизане који му преносе поруку да ће сутрадан ујутру ту доћи ради договора Петар Драпшин, командант Титове Четврте армије. Фрејберг се зауставља и чека. Чека Драпшина кога нема ни до сутра у подне и он 2. маја наставља покрет ка истоку, ка Трсту, чистећи последње џепове отпора Немаца.
Американци су и онда више веровали да је Фрејбергово задржавање у Монфалконеу била намерна партизанска смицалица, да се за један дан пролонгира улазак Савезника у Трст, а не лоша организација сусрета с Титовим командантом. Јер када Савезници са својом војском 3. маја улазе у Трст на његовим улицама су већ партизанске страже и патроле под командом Петра Драпшина. На свим важнијим зградама у граду, као и по селима око Трста, вијоре се партизанске тробојке с петокраком и црвене пролетерске заставе. Фрејберг је у проблему. Да ли да прихвати народноослободилачке одборе за које сазнаје да су формирани или да цео Трст, макар и силом, стави под своју војну управу.
БУДУЋИ да нема инструкција за затечену ситуацију, Фрејберг се опредељује за прву могућност. Шаље пуковника Џона Кларка у штаб Четврте армије, кога тамо не чека само Петар Драпшин, командант Четврте армије, већ и генерал Арса Јовановић, шеф Врховног штаба. Оштрим речима, он „у име маршала Тита“ протестује због уласка Фрејбергових јединица у Трст и захтева да се оне „како је договорено“, повуку назад на запад, све до реке Исонзо. У својим сећањима, шеф америчке војне мисије Френк Линдси написаће да је то с реком био чист Јовановићев блеф, смицалица.
Поводом ситуације у Трсту, Тито 3. маја шаље депешу маршалу Александеру, главнокомандујућем у Медитерану, започињући с њим преписку коју ће преносити америчка војна мисија у Београду. Депеше ће обично стизати ноћу и онда ће, чим буду дешифроване, џипом бити ношене у Бели двор на Дедињу.
У овом првом, кратком телеграму Тито оштро протестује и каже како је „овог тренутка“ од своје Четврте армије добио информацију да су трупе којима командује Александер „без претходне најаве“ ушле у Трст, Горицу и Монфалконе, „а који су ослободиле наше јединице“. Тито вели како не зна шта да мисли о овоме и тражи од савезничког команданта објашњење.
АЛЕКСАНДЕР одговара оштријом депешом, дан касније. Вели да је запањен телеграмом од 3. априла и Титовим непоштовањем оног што су се договорили.
У даљем тексту он Тита подсећа на договор да лука Трст, пруга и главне саобраћајнице према Аустрији буду под његовом командом. И да је Тито, приликом њиховог разговора у Београду, чак предложио да он командује и његовим снагама које буде затекао, што сам ја, вели Александер, и прихватио. Британски маршал у овом телеграму подсећа да је свој део обавеза испунио, мислећи на помоћ коју је упутио у опреми, муницији, санитетском материјалу, храни, као и на подршку савезничке авијације и морнарице. „Ви сте, међутим“, вели он Титу у наставку телеграма, „наредивши својим снагама да продиру на запад и окупирају територију до реке Исонзо преузели једнострану акцију“. На крају телеграма он пише да је својим трупама наредио да остану тамо где су, у Трсту, Горици и Монфалконеу, с околином.
ПЕТОГ маја следи Титов одговор Александеру.
„Изненађен сам вашом спремношћу да посумњате у то да ћу се придржавати нашег договора! Још више сам“, вели Тито, „изненађен вашом неспремношћу да увидите како ја нисам само врховни командант!“ Тито, наиме, подсећа Александера да је он и премијер своје земље и да мора да води рачуна и о заштити и интересима свога народа. Он очекује од британског маршала да на југословенску окупацију не гледа само са војног већ и са политичког становишта. Тито даље подсећа на своју сагласност да Савезници располаже Трстом и луком у Пули.
У овом телеграму Тито још изражава велику захвалност на помоћи у опреми и материјалу коју му је Александер упутио. Па вели и да Југославија има право да буде на тој територији не само зато што је савезница, победник, већ и што је на тој територији и становништву и Југославији, после Првог светског рата, претходним мировним уговором нанета велика неправда, јер је она додељена Италији.
ТИТО, уз срдачне поздраве, завршава свој телеграм речима да је својим јединицама наредио да остану на окупираној територији, али да никако не сметају и пруже сваку подршку Александеру у напредовању ка Аустрији.
О свом телеграму Титу, од 4. маја, британски маршал известиће и свог премијера Черчила. Изражава уверење да ће се Тито придржавати оног што су се договорили, ако му се наговести да ће, кад Трст са околином не буде био војно потребан, он бити припојен новој Југославији. Черчил му одмах одговара да то не чини. Американци и Енглези не пристају на ту цену.
КАЉЕЊЕ РИЧАРДА НИКСОНА
КОЛИКО је било неповерење између савезника и Југословена у Тршћанској кризи тих првих месеци сведоче и догађаји када је једна делегација америчких политичара била у обиласку Италије и Трста. Ради сигурности, Американци нису хтели да преспавају у Трсту, већ на једном од њихових ратних бродова. У тој делегацији је био и млади политичар, будући председник САД – Ричард Никсон.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
