Америчка војна мисија у Београду била је принуђена да додатно обезбеђује џипове од крађа совјетских војника. Тако је једном приликом убијен чувар, наш човек, а рањен амерички капетан.
С ПРОЛЕЋА 1945. године односи између САД и СССР, иако још ратују као савезници против Немаца, постају све контроверзнији. Ни њихови односи у Југославији нису изузетак.
Руси напредују према Западу, и на њихов захтев у томе им подршку пружа и америчка авијација. Амерички пилоти авионима који су у тим акцијама оштећени често слећу иза линије фронта коју држи Црвена армија. Руси америчке пилоте по њиховом принудном слетању шаљу још даље на исток, транспортују их до Одесе, а потом морем до њихових база. Американцима тај повратак траје дуго. А док у Одеси чекају на повратак, пилоти су без било какве везе са својом командом.
Американци покушавају да повратак оборених авијатичара преусмере и организују преко Београда и Југославије. Шеф војне мисије САД у Југославији добија налог да такву идеју даље пренесе руском шефу војне мисије у Београду генерал-мајору Киселеву. Добиће његово обећање да ће овај предлог одмах бити прослеђен совјетском маршалу који је заокупљен планирањем освајања Будимпеште и потискивањем Немаца у Мађарској.
АМЕРИЧКА војна мисија у Југославији непосредно ће се ангажовати око посаде једне „летеће тврђаве“ Б-24, која је лакше оштећена и која је слетела 30 километара од Београда. Успеће и да пре Руса дођу по посаду овог авиона и да је пошаљу у Италију. Будући да је ова летелица била лакше оштећена, позвали су авио-механичаре из Италије да је оспособе за даљи лет.
Американци ће се прилично намучити да ослободе свог летећег „ослободиоца“ око којег ће Руси поставити своје стражаре. Може се само замислити изненађење Американаца којима савезници, војници Црвене армије, забрањују да приђу сопственом авиону. Амерички капетан Еуген О’Мир не зна руски, али тражи од једног црвеноармејца да му се покаже овлашћење за такво поступање, што овај и чини. Наређење је на руском и на ћирилици. Капетан једино може да га услика фото-апаратом и да се врати у град да га преведу. Увидеће потом да је војник поступио по наређењу, да се авион никако не преда представницима америчког ваздухопловства.
ШЕФ америчке војне мисије одмах тражи пријем код генерала Киселева, шефа војне мисије Црвене армије. Амерички потпуковник тражи од руског генерал-мајора да му разјасни ситуацију и да се руска стража око америчког авиона одмах повуче. Генерал-мајор узвраћа како лично није упознат с конкретном ситуацијом, али обећава да ће ступити у везу са штабом маршала Толбухина како би се проблем разрешио. Но ни после више пута понављаних позива, од Киселева нема одговора, а ни одазива на позиве Линдсија.
Американац потом одлази у Титов штаб, где се сусреће са замеником генерала Арсе Јовановића, генералом Велимиром Терзићем. У међувремену, ОСС из Италије му препоручује да у даљим разговорима „започне грубљу игру“. Линдси тако пита Терзића на чијој је територији „либератор“. Југословенској или она припада СССР? Тражи од Терзића, ако је у питању југословенска територија, да му онда обезбеде прилаз до авиона и онемогуће даљу опструкцију с руске стране. Американци, потом, мисији у Београду наређују да се обрате директно Титу са захтевом да им се бомбардер код Београда ослободи у року од 24 часа.
„ОСЛОБОДИЛАЦ“ ће бити ослобођен после готово два и по месеца по принудном слетању. И то тек пошто је сагласност за то издејствовао амерички војни аташе у Москви генерал Џон Дин. То неће успети у случајевима 24 друга америчка бомбардера ( Б-17 и Б-24), колико их је укупно завршило у поседу Црвене армије. Линдси помиње и прегањање своје мисије у Београду око још једног авиона. Овог пута борбеног. Тај је принудно слетео у Босни, па су му потом у Београду америчке ознаке префарбане југословенским. Решавање овог проблема биће дуже од његовог мандата.
Али у Београду Американци немају проблем с Русима само због „летеће тврђаве“. Морају да чувају и џипове. Линдси реферише да џипове закључавају у гаражи и да их још додатно обезбеђују ланцима тако што блокирају педале кочница и квачила. Мајор Тоби Милбанк, један од официра при енглеској војној мисији, добиће метак у главу када је изненадио и покушао да заустави тројицу црвеноармејаца која су тестером скидала ланац с педала њиховог џипа.
У АМЕРИЧКОЈ гаражи смртно ће, спречавајући покушај крађе једног џипа, страдати чувар који је био Београђанин, док ће амерички официр који је био поред њега, капетан Кери, бити рањен. Руси су увек, наводи Линдси, прилично непријатно реаговали када би их Југословени упозоравали на ове и друге сличне инциденте које су изазивали њихови војници. Сматрали су то ружењем Црвене армије. Али, слично Линдсију, о оваквим и сличним инцидентима, којих није било мало, писаће после 1948. и Владимир Дедијер и Милован Ђилас.
Почетком јуна 1945, шефа америчке војне мисије потпуковника Линдсија и енглеског пуковника Џона Кларка, који поново стиже у Југославију, овог пута у својству британског војног аташеа, позивају у штаб Арсе Јовановића где их прима његов заменик.
Тражиће од њих моментални прекид било каквих прелета америчких и енглеских авиона изнад територија које контролише Југословенска војска, укључујући ту и територије које партизани контролишу у Истри, италијанској области Венеција-Ђулија и у Аустрији. Сваки лет који им није најављен, речено им је, више се неће толерисати, а њихове авионе принудиће на слетање. Лет преко територије коју држе партизанске јединице морао је да се најави три дана унапред.Ова наредба се односила и на савезничке транспортне авионе.
ИЗНЕНАЂЕНИ Американац и Енглез затражиће време да о томе обавесте своје команде и да се с њима консултују. Не без љутње, питаће да ли се то односи и на њихове транспортере који у Београд доносе хуманитарну и другу помоћ. Њихов саговорник ће, онда, пристати да се примена ове одлуке одложи док ова двојица не добију одговор од својих команди.
Американац и Енглез неће том приликом добити одговор на друго питање које су поставили распитујући се да ли се ово наређење односи и на авионе Црвене армије. Тај одговор добиће посредно: кад је маршал Толбухин затражио да америчка авијација бомбардује циљеве у североисточном Банату, Тито неће дозволити ове летове уз образложење да би то бомбардовање изазвало велико страдање цивила. Дозволиће неколико летова, али тек накнадно, и тек пошто су Американци гарантовали хируршку прецизност у бомбардовању.
Шеф америчких обавештајаца у Лондону потпуковник Џон Брос рећи ће Линдсију да, за разлику од Тита, такво право вета савезници нису никад дозволили једном Де Голу и да никад нису тражили француско одобрење и сагласност за савезничке акције на територији Француске. Но Тито ће се касније још изразитије појавити као неочекивани четврти партнер у договорима велике савезничке тројке.
БЕЗ ОПУШТАЊА
СЕЋАЈУЋИ се пријема за војне изасланике по доласку у Београд, у својству шефа мисије САД, Френклин Линдси наводи како је једино совјетски генерал Киселев своје официре увео у салу у војничкој формацији и да су потом сви стали мирно и салутирали. Ниже официре од чина мајора, иако су и они били позвани, није довео. Број испијених здравица „до дна“, из прикрајка су контролисали за то специјално задужени официри.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Новости
