Књегиња Милица Хребељановић

Након Косовске битке 1389. управљала је Србијом у име малолетног сина Стефана, будућег деспота. Кад је он постао пунолетан замонашила се, али је и даље знатно утицала на опште прилике, смирујући размирице између Стефана и, њеног другог млађег сина, Вука. Подигла је манастир Љубостиња, где је и умрла као монахиња Евгенија. Бавила се и писањем, најпознатија дела су "Молитва матере" и "Удовству мојему женик". Историчари сматрају да је дар за писање од ње наследио Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.

Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.Милица је рођена око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су седморо деце.
Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.
Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

Милица и Лазар су имали седморо деце, два сина и пет ћерки: