Свети Сава, познат као први српски архиепископ и просветитељ, био је и први значајни представник српско-руског пријатељства заснованог на блиском сродству језика, духовном братству и заједничким хришћанским идеалима.
Познато је да се култ Светог Саве раширио Русијом још пре више векова. Руски калуђер старац Исаија донео је 1517. са Свете горе у своју домовину рукопис Савиног житија које је у 13. веку написао монах Теодосије, један од најзначајнијих средњовековних српских писаца.
Иако је његово дело било тек једно од неколико која су се бавила узбудљивим животом најпознатијег српског свеца, управо је Теодосијево житије одабрано да стигне у земљу словенске браће и потом је било толико преписивано да га је имала свака већа библиотека у Русији.
Слависта и историчар др Александар Соловјев је забележио да су епизоде из живота светог Саве унете у руски летопис. Руски писац из 17. века Захарије Копистенски у полемичком спису против католика истиче светог Саву као православни образац на који се треба угледати. За њега се каже да сачињава прву јачу духовну везу између српског и руског народа.
Доментијан, први биограф светог Саве, вели да је он, док је још био млади Растко напустио очев двор према наговору неког калуђера "послатог од бога". Тај калуђер је занео најмлађег сина Стефана Немање причама о прекрасном монашком животу и одвео га у храм Светог Пантелејмона.
Други живописац Савин Теодосије прецизније каже да је тај речити калуђер био Рус родом, "не прост, него искусан у речима", који је светог Саву одвео на Свету гору. Оба биографа се слажу у томе да је Растко добегао баш у Пантелејмонов руски манастир а не у неки други зато што је његов духовни вођа пореклом био Рус.
Александар Соловљев пише у "Српском књижевном гласнику", далеке 1935. како је 1191. године, да је руски игуман примио српског кнежевића, помогао му да завара своје гониоце, прими малу монашку схиму и да са манастирске куле збаци своје кнежевске хаљине у знак растанка са световним животом.
Кула на којој се Растко Немањић опростио од световног живота и данас постоји у манастиру Стари Русик и удаљена је на један час хода од новог манастира Светог Пантелејмона. Стари манастир су крајем 18. века напустили калуђери Грци. Кад је у 19. веку манастир прешао у руске руке и знатно се обогатио, Руси су обновили Стари Русик и у његовој кули саградили цркву Светог Саве Српског, која је освештана 3. јула 1871.
Монах Сава је у руском манастиру провео шест месеци. Ту је примио прва правила монашког живота и упознао се са првим изворима црквене књижевности. После боравка међу руским монасима прешао је у манастир Ватопед да усаврши грчки језик. При растанку је богато обдарио руски манастир златом и другим даровима и доцније одржавао с њим блиске везе.
Почасни олтар
У селу Игумново у Московској губернији је 1810. подигнута црква, посвећена светим мученицима, браћи Флору и Лавру, каменоресцима који су због хришћанских уверења пострадали у 2. веку на Косову. У Свештеничком документу за 1831, који се ту чува, стоји да су у цркви постојала два олтара, један за мученичку браћу, а други посвећен светитељу и чудотворцу Сави Српском. Ту се служба божја одржавала у дан прослављања Светог Саве, 27. јануара, све до затварања храма у Игумнову 1937.
После неколико година проведених у Ватопеду, Свети Сава је од светогорских власти издејствовао да се Србима да напуштени манастир Хиландар да би у њему створио огњиште српске националне културе.
Култ светог Саве не само што је добио истакнуто место у руској хришћанској традицији, него се у свести њихових верника српски светитељ сматра чудотворцем већ четири века. Култ светог Саве сабирао је православне Словене и Грке. То је и разлог што је лик овог свеца Саве живописан од манастира Свете горе и континенталне Грчке, па преко Бугарске и Румуније, чак до Русије.
Култни светац
Култном односу Руса према српском светитељу допринело је умногоме и његово дело "Крмчија", које се сматра најзначајнијим правним кодексом српске цркве и српске средњовековне државе. Она се преписивала у православној Русији већ у 13. веку и била основ не само црквеног, него и грађанског законодавства до краја 19. века. Савин молитвени живот био је узор руским монасима, а поштовању српског светитеља помогле су српске избеглице које су пред турским варварством нашле уточиште у Русији већ од краја 14. века, као и и сродничке везе са руским народом. Ана Глински - Јакшић, из породице познатих српских племића Јакшића била је бака по мајци руског цара Ивана Грозног.
