Стварање сербског царства

Паја Јовановић. крунисање Стефана Душана Силног

Србија
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика, "краљ међу свима људима свог времена у свету највиши", како прича савремени Филип Мезиер, већ прослављен у борбама због свога јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом.

 

Његове крупне очи, онако изразите у славној фресци Лесновског Манастира, као да су продирале у душу. Дугуљасто лице, уоквирено малом проредом брадом, више тамне него плаве немањићске пути, има озбиљност и далеко упрт поглед, какав, иначе, на фрескама сретамо обично само код Христа Вседржитеља. У целој појави осећа се моћни самодржац, свестан снаге коју представља. Као сви бољи Немањићи он је одличан војник; уз Немању свакако лично најхрабрији. У дипломатској вештини беше можда нешто мање окретан од Стевана Првовенчаног, вероватно с тога што му је у оноликој снази, мање него оном, требало дипломатског довијања. Од Милутина је наследио државу не само давно и сигурно стабилизовану, него и подигнуту до главне силе на Балканском Полуострву, али је срећа што од свог деда није наследио и његове моралне особине. У свом односу с људима Душан је био знатно друкчији од Милутина, исто као и у породичном животу. У Душану се јавља и једна црта немањићског наслеђа у погледу женског утицаја. Тај силни цар, који је господарио на Балкану, био је необично попустљив према својој жени Јелени, која је, више него иједна друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично и о којој традиција у дубровачком граду није била нимало ласкава.

За Душанова времена Србија достиже врхунац своје моћи. Бугарска зависи од његове милости; источна Ромеја вапи за његову помоћ; Млеци траже његово пријатељство. Период Душанове владавине то је уопште, као неким чудним стицајем прилика, период великих владалачких личности. У Мађарској је његов савременик Лајош Велики (342.-1382.), у Чешкој Јован Луксембуршки (1319-1335.) и славни Карло IV (1346-1378.), код Турака силни Оркан (1326-1358.).

Као некада бугарски цар Симон, тако је и Душан своју прву младост провео у Цариграду, са оцем у прогонству, и ту је добио прве и најснажније утиске. Једући изгнанички хлеб у једној средини где је био заточен, он, природно, није могао да ту средину посматра без извесне примесе огорчења, које ће се доцније претворити ако не у мржњу, а оно ипак у извесно злопамћење. Он је, иако још врло млад – рођен је негде око 1308. год., у Цариграду је живео од 1314-1320., – имао ипак могућности да у престоници изближе позна тамошњу публику, пуну страсти и ниских инстиката а са пуно прохтева и амбиција. Нема сумње, да је на младу душу остављао нарочит утисак сав блесак богатог царског града и торженственост његова дворског церемонијала, на које се у пуном традиција Цариграду много пазило.

Кад се вратио у Србију Душан је већ био развијен дечак, који је са разумевањем пратио подвиге свога оца да добије престо. Год. 1322. он постаје "млади краљ". Његов први војнички поход, у ком је показао личну вредност, то је био његов сукоб са босанским баном Степаном, 1329. год. Студенички игуман Никола забележио је, како је Стеван Дечански послао Душана "на безбожне и погане бабуне", и како је млади краљ однео победу над њима и добио "бесмислени плен". Душаново лично учешће у велбушкој битци већ смо истакли. Није, онда, чудо, што је млади краљ задобио симпатије војске и већег дела властеле, која је у његовој борби с оцем прешла на његову страну.

1 4 orig Јевта Поповић

Један опис Србије, с почетка Душанове владавине, писан 1332. год., а посвећен француском краљу Филипу VI, писан, истина, тенденциозно, "антишизматички", даје ипак доста грађе за извесну слику о стању у њој. "Ова краљевина или и нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је то јадна и жалосна, градови су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима по приморју. А краљевина је та много богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама, и пуна сваковрсне дивљачи: у кратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој ради, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешанога са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима и поврх свега има доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку." Исти тај извештај казује, како су Латини и Арбанаси незадовољни сербским режимом; "и они сви, и сваки појединци, као да би се посветили, кад би могли руке умочити у крв поменутих Срба."

Да је ово казивање било основано на непосредном сазнању казују јасно опасне побуне те исте 1332. год. Промена на престолу у Србији као да беше охрабрила извесне нередима склоне или Србима непријатељске елементе. Арбанас Димитрије Сума и зетски војвода Благоје дигоше устанак у Приморју с пролећа 1322. год., помагани од извесних великаша у Зети. Мисли се, да је устанак избио с тога, што се ти људи нису сматрали "довољно награђени за услуге у борби против Уроша III." Други разлог може бити и онај чести и доста обични, да се после једне побуне јављају брзо и друге с људима који само у таквим променама могу да избију на површину или да задовоље своје прохтеве. Овај устанак смирен је врло брзо, и то, како се чини, мирним средствима, понајвише посредовањем Дубровчана, чији су трговци имали доста веза и утицаја у том крају.

За ово посредовање Дубровчани су били брзо награђени. Још од сукоба са Бранивојевићима, од 1326. год., и од сербског потискивања из Хума, после међусобица иза Милутинове смрти, Дубровачка Република носила се мишљу да "за повећање и добро државе, те да би је могли сигурније имати и држати", како су то сами образлагали, ступи у преговоре са сербским двором, да закупи Стон. Те године су преговори доиста и почели, али се није могло доћи до споразума. Радећи на том даље, Дубровчани су све више показивали тежњу да Стон не само закупе, него да га потпуно купе, да би га могли "обзидати и утврђивати по својој вољи". Та жеља јављала се код њих све више, откад им је постало јасно, да ће ради Хума између Босне и Србије доћи до сукоба, у којима би они могли имати тешких неприлика, ако се Стон претвори у ратно поприште. Надирање бана Степана II према морској обали узимало је све шире размере. Оно га је, у лето 1331. год., довело чак до сукоба са Млетачком Републиком, која је енергично хтела да заштити своје отоке Корчулу и Брач, на којима је разапео своје нити активни босански бан. Млетачка Република спремала је чак и једну експедицију против бана. Кад је Дубровник био позват да опреми једну лађу, извињавала се мала република у Млецима да им је веома незгодно истаћи се против бана, који би им могао бити опасан и направити велике штете (24. августа 1331.). У ствари, бан је био готов на то и без тог акта непријатељства и сматрао је за потребно да шаље у Дубровник претећа писма, да би их само направио што безопаснијим. Дубровчани су избегавали све сукобе, који им не могу донети ништа друго сем штете, и искрено су се трудили да на обе стране створе расположење за мир. Они су гледали да некако измире бана и са краљем Душаном. Босански бан био је стваран господар Хума, али је Стон, са својим полуострвом, признавао врховну власт сeрбског краља и био његов. Да би дошли до Стона, а неизазвали било једног било другог господара на непријатељства, они су, готово у исто време, преговарали са обадвојицом. Душана су приволели да им га прода после пријатељског посредовања у Зети 1332. год. У Малом Већу Републике решено је 7. јануара 1333. год., да се за Стон плати 8.000 перпера од једном и да се као сталан годишњи доходак плаћа краљу 500 перпера. За подмићивање краљевих великаша одобрена је сума до 1.000 дуката, а главном поверенику краљевом Которанину Николи Бући обећано је једно земљиште у самом Дубровнику и нешто у Стону. Босански бан имао је добити само прве године 600 перпера, а иначе само по 500, без друге какве суме, која би се исплаћивала одједном. Краљ Душан није имао много разлога да одбије понуду за једну област, која је готово ван његова домашаја и чија би га одбрана стала несумњиво више него што она вреди и него што значи за његову моћ. Он им је с тога 22. јануара 1333. коначно продао Стон. Дао им је уза њ и један део приморја до дубровачке међе и Посредницу "како оптјече Неретва до мора". Бан је издао своју повељу 15. марта исте године. Али у тој повељи нема помена о Посредници, коју је Душан, истина, дао Републици, али коју су у ствари држали Босанци. Узалуд је Дубровник покушавао да добије и то место. Саму Посредницу нису добили уопште никад, а приморје око Сланог припало им је тек пред крај XIV века. Кад је Душан чуо за ову Степанову повељу расрдио се на Дубровчане и хтеде да поквари целу погодбу. Уплашени Дубровчани пожурише се са посланством да му објасне ствар и да га ублаже. Новом повељом од 19. маја 1334. тражио је краљ и Дубровчани су се обавезали, да у тај крај не примају друге људе из његова краљевства сем оних, који су се тамо већ затекли, и да дозволе краљеве претраге у том правцу. Осим тога, дубровачка се властела заклела, да у Стону и Рату остане "поп сербски и да поје у црквама". У случају да дође до рата између краља и Републике Стоњани су морали бити изузети и нису смели бити употребљени као борци на дубровачкој страни. Занимљиво је, да је после продаје Стона један део угледне хумске властеле прешао од бана краљу. Тако је, на пример, поступио жупан Милтен Драживојевић, немирни сусед Дубровника, који је са својим људима крстарио од Неретве до Оногошта.

Дубровачка Република, чисто и строго римокатоличка, није радо трпела православно свештенство и православну веру у Стону, у којој је још Св. Сава био основао епископију са важном мисијом у том крају, на граници православног подручја. За епископску цркву одредила је Република већ 22. августа 1335. год. католичког свештеника, а 1349. довела је фрањевце у то место. Да не би изазвала Душана дубровачка је влада с почетка имала извесних обзира, али је после и тога нестало. Као средство за потискивање православних употребљена је, поред верске пропаганде, и аграрна реформа, која је на стонско земљиште доводила дубровачке племиће и као њихове раднике римокатоличке сељаке. Захваљујући тим мерама Република је постигла, да већ крајем XIV века на Стону није било православних. Један извештај из 1394. год. каже: "Фратри, божијом помоћу, онај народ преобратише и покрстише и све досад преобраћају оне што сваки дан долазе у тај крај из земаља шизматика". Стонски доходак од 500 перпера годишње примао је с почетка сербски двор, а од 1350. год. уступио га је Душан сербском манастиру Св. Архангела у Јерусалиму.

Ромејски цар Андроник III показивао је много енергије, да обнови посрнули углед Источне Ромеје. Али, иако је имао успеха према противницима мањег значаја, као што беху Ђеновљани, он ипак није могао да постигне оно што је желео. Ромеја његова времена налазила се између два противника, набујала и неодољива, који су премашили њену снагу. На једној страни, у Азији, беху Турци, чија је снага расла сваки дан; на другој, у Европи, Срби, чији су прохтеви расли са сваким новим добитком. Сем тога, у Ромеји самој, као последице грађанског рата беху остали многи неподмирени рачуни и личне освете, који су морали доводити до сукоба и разноврсних пакости. Једна од таквих пакости довела је 1334. год. до српског посредовања. Ромејски намесник на Западу, Сиргијан, који је био заповедник и на сербској граници, би у Цариграду осумњичен ради велеиздаје. Огорчен на дворске дошаптаче, а и у опасности од казне или прогона, он добеже Душану и понуди му своје услуге. Тако сад доиста постаде издајник своје отаџбине, ако то у време прве оптужбе још није био. Душан прими његову понуду и одмах пређе у нападај против Грка. Један део сербске војске водио је сам Сиргијан. Вест о том нападају уплаши све Грке, којима је била добро позната лична вредност њихова одметника. Срби, без велике борбе, освојише на једној страни Охрид, а на другој Стумицу. Сиргијан заузе Костур и друга нека места. Победоносна сербска војска стиже под сам Солун, у ком је већ било извесне склоности за предају. На вест о тој опасности крену сам цар Андроник, да спасе свој најважнији град после престонице. У исто време плели су Грци све мреже, да ухвате или упропасте Сиргијана. Лерински заповедник Сфранцес, претварајући се као да је и он одметник, дође Сиргијану да тобоже заједнички раде, па после доста муке успе да га тешко рани у једној заседи. Сиргијана, већ у самртном ропцу, донеше пред Душана, који га је оплакао и сахранио као најрођенијег. Сиргијанови људи, обезглављени, а мамљени од Грка и преклињани да не буду издајници, почеше прелазити Андронику и тако у два-три маха доведоше своје сербске савезнике у тежак положај. То је био један од разлога који је деловао на Душана да прими Андроникове понуде и склопи с њим мир, па чак и савез, 26. августа 1334. год. Савез, као чвршћа гаранција мира, био је у тај мах потребан за обе стране. Грцима је требао да би добили слободне руке на другој страни, а Србима с тога, што се на њих спремао мађарски нападај са севера. По уговору Грци су добро прошли, јер им је Душан вратио добар део освојеног земљишта, а задржао је само пограничне градове с ужим областима: Охрид, Прилеп, у ком сазида свој двор, Костур, Струмицу, Лерин, Сидирокастрон (сербски Железнац), Воден и Черман. "Ово све узе за три године свог краљевства" пише с поносом краљев биограф у Данилову Зборнику. Цар Андроник, за сваки случај, подиже за одбрану Солуна нови град, такозвани Гинекокастрон, који тако утврди, да би га чак и жене могле бранити; отуд му је остало и име "женски град" или "женско", очувано све до Светског Рата са доста сербског становништва.

2 4 orig

Поповић Јевта - Свеславије или Пантеон

Мађарски краљ Карло Роберт, који се од раније спремао против Срба, наишао је, за време тих Душанових операција на југу, да је за њ најпогоднији моменат, да васпостави мађарску власт у северним областима Србије. С тога је с великом војском кренуо преко Дунава. На глас о том пошао је Душан против њега са својим Србима и једним делом грчких чета, које му је дао цар Андроник као савезник. Из Жиче, где се обавестио о мађарском кретању, пошао је Душан на непријатеља, који је на глас о доласку његове снажне војске почео нагло узмицати и гушајући се бежати преко Саве, са грдним губицима. Читава ова борба водила се од пролећа до лета 1335. год. и завршила се потискивањем Мађара са подручја Србије. У њиховим рукама остали су само неки тврди градови као Београд, Голубац и мачвански град.

У ово време пада и једна занимљива и врло важна епизода из породичног живота Душанова. Његов брак с краљицом Јеленом није имао деце; око 1336. год. радило се на том да се он растави. Између Душана и аустријског војводе Отона вођени су 1336. год. преговори, да се Отонова синовица Јелисавета, кћи немачког краља Фридриха Лепог, уда за Душана. Аустриски посланици дошли су били тог пролећа у Србију, путујући морем од Истре до Котора. Изгледа да је као посредник у тој ствари служио витез Палман, заповедник немачких најамника у Србији. Млада Јелисавета, која није била питана за пристанак, згрозила се од помисли да бива гурнута негде у непознат свет, у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена, и сва усплахирена она се тешко разболела и умрла још те јесени. С њом је сахрањена једна интимна сентиментална трагедија, везана за једну нашу хисториску личност, необична и по постанку и по везама и по својим упола мистичким последицама. Кад је краљица Јелена била обавештена о тим плановима Душановим, она се пожурила да роди, и то баш сина, и да тако умири Душана. И доиста, у зиму 1336. или почетком 1337. год. Јелена је, на сумњив начин, добила свог јединог сина Уроша и тако учврстила свој положај на двору.

Грци су 1336. год. проширили своје поседе на западу, заузевши Тесалију, у којој беше умро последњи грчки династа Стеван Гаврилопул. Душан се за то време налазио на југу своје државе и у Радовишту се састао с грчким царем кад се тај враћао из Тесалије. Том приликом познао се и с грчким војводом Јованом Кантакузеном. Извесна питања на западном делу Балканског Полуострва беху тад постала прилично актуелна. У Епиру се спремао неки покрет против Срба, а Грци су, добивши Тесалију, хтели да дођу и у посед Епира, где, исто тако, беше нестало господара. Заједничка акција или бар неукрштање интереса на тој страни чинило се, да би било од користи и по Душана и по Андроника.

Напуљски краљ Роберт беше 22. маја 1335. год. затражио од арбанашких поглавица, да положе заклетву новом кнезу драчком Карлу, пошто је умро његов отац а њихов дотадашњи господар, Јован. До године, он је узео за свог капелана и саветника фра Доминика Топију, члана једне од најугледнијих арбанашких породица. Да је то чинио с намером да арбанашке прваке одбије од Душана и привуче себи, види се јасно по сплеткама које су наскоро настале. 19. августа 1336. упутио је Краљ Роберт једно писмо арбанашким поглавицама Душанове области, у ком је изражавао своје задовољство, што они показују спремност да се одметну од свог господара и обећавао им на пролеће већу војничку акцију. Дотле, њихова је задаћа имала бити, да као пчеле прибирају у своје коло остале поглавице, а он им упућује за сва обавештења своје поверенике Јована Сарда, који је с њима већ преговарао, и Корада Капуанца. У сам Драч, ради бољег успеха целе ствари, имао је поћи или сам кнез Карло или његов млађи брат Лодовико. Доиста, те године јавили су се у Арбанији озбиљни немири око Берата, Канине и Клисуре; али, као што се види, не у области сербској, него у ромејској. Све те покрете покушао је да пресече цар Андроник, који беше пошао да осваја Епир, па уз пут напао и казнио побуњена арбанашка племена. У први мах цар је добио Епир без борбе, али кад се он удаљио развила се пропаганда за самосталну епирску државу, коју нарочито помагаху западни противници Ромеје. Кад устанци успеше да протерају ромејске власти и да заузму Арту, крену Андроник по други пут на запад и уведе ред, 1340. год.

3 4 orig

Поповић Јевта - Свеславије или Пантеон

У то време краљ Душан је био тешко болестан. Са болешћу дошла је и једна криза малодушности. Забринут ради активности противника он је тражио наслона код Млечана и био готов на велике услуге и обавезе према њима. Млечани су му требали у првом реду ради њихове флоте, која би имала да онемогући војничке превозе из јужне Италије у Епир. Душан је обећавао Млечанима, у јуну 1340. год., своје помоћне чете у јачини од 500 људи, и то не само у суседству Србије, него и у самој Ломбардији. У великом часу опасности он би лично дошао на челу своје војске. Млеци су, сем војничке помоћи, требали да обезбеде сигурно склониште Душану и његовој породици у случају невоље. Млечани су, на тај позив, уврстили краља и његову породицу у своје грађане, али се нису одлучили ни на какве обавезе конкретније врсте. Душану се једно време чинило да ствари иду против њега, и да он не може, овако болестан, да их окрене на боље. Ромејски цар постигао је последњих година лепе успехе и припојио Царевини две важне области, Епир и Тесалију. У Албанији се јавио покрет против Срба. Анжујска кућа ту и у Мађарској ради против њега и има уза се босанског бана Степана II. У Маћедонији, у области сербске државе, војвода Хреља, један од најмоћнијих великаша, изневерава Душана и прилази Грцима. Предао им је своја три града, с важном Струмицом и за то добио титулу ћесара.

Али, наскоро дође ненадан преокрет. Грчки цар Андроник III, који је показивао активност јаче енергије и који је Душану могао задати доста бриге и спремити много препона, умре још млад 15. јуна 1341., од болести коју је задобио војујући по Епиру. С њим леже у гроб последња нада Источне Ромеје. Грађански ратови, који су настали иза његове смрти, истрошише и оно мало снаге што беше остало и довели су земљу буквално до руба пропасти. Андроников син и наследник Јован био је још малолетан. С тога му као савладара поставише очева пријатеља и прослављеног војсковођу Јована Кантакузена. Али, против Кантакузена, који је био својевољан и показивао склоности да не само одржи у својој руци сву власт до царева пунолетства, него да је обезбеди за себе и за своју породицу и после тога, диже се царица мајка, Ана, пореклом Талијанка, и сама врло амбициозна и веома лична. Борба између њене и Кантакузенове странке изби брзо и узе домало опак облик.

Глас о смрти Андрониковој пренуо је Душана. Већ ради Хрељина одметништва он се био одлучио да крене на југ, а сад, ненадано, стиже пред Солун. Уплашено намесништво у Цариграду пожури да ублажи краља, бојећи се тежих заплета. Јер против Ромеје диже се у исти мах и бугарски цар Јован Александар, тражећи да му се изда његов противник Шишман, син цара Михајла. Буне избише и у Епиру и у Арбанији; а на трачким обалама појавише се турске гусарске лађе пленећи и пустошећи. У тој тако тешкој ситуацији, личне борбе у Царевини, место да се стишају, плануше још јаче. Кантакузена прогласише за издајника, свргоше га с власти, узеше му имања и све части и на крају му чак и дворе похараше. Свестан своје вредности, пркосан, жудан власти, а имајући уза се један део војске и великаша, Кантакузен се сам прогласи за цара (26. октобра 1341.) и утврди се у Димотици.

Не могући да освоји Адријанопољ, Кантакузен се беше почетком 1342. год. упутио према Солуну, да узме тај други по важности град Царевине, иако је знао да се ту, можда, може сукобити не само с Душановим аспирацијама, него и четама. Али ни један ни други нису имали среће. Душан је био потиснут од Водена, а Кантакузен од Солуна. Кантакузен, шта више, беше стратешким операцијама грчке војске присиљен да се повуче на север и пређе Србима. Са два своја сина, Матијом и Манојлом, и са 2.000 војника дошао је он у Просек и ту се предао сербском заповеднику града. Из Просека би упућен у Велес, на подручје његова познаника и пријатеља Војводе Оливера. Кад је Душан, који се баш налазио на путу у походе свом шураку у Бугарску, добио вест о том, поздравио је одмах важног пребега и позвао га на свој двор. Јула 1342. год. примили су Душан и краљица Јелена на свом двору, у Приштини, самозваног ромејског цара са много пажње. Лепо дочекан, Кантакузен је остао на сербском двору скоро годину дана. Склопио је са Душаном и савез за бољи рад. Цена тог савеза и сербске помоћи Кантакузену да се дочепа власти у Ромеји имала је бити та, да Грци уступе Србима све градове западно од Кавале, у којима би се већина становништва изјаснила за сербску власт. Зло грађанског рата давало је наде на Душанову двору, да би та као нека врста плебисцита могла испасти у корист Срба. Обрт политичке среће показивао се већ у понашању појединих људи. Ћесар Хреља, краљев одметник, нашао је за мудро да се опет поврати свом господару и да му као добитак преда још и град Мелник савладавши у њему посаду састављену од Кантакузенових људи. Али, треба нарочито нагласити, да савез између Кантакузена и Душана није био нимало искрен, од самог почетка. Кантакузен је добро знао, да ће Срби тражити наплату за своју помоћ и да та наплата може бити само на рачун грчког подручја. Што сербско учешће буде веће, биће природно, већи и њихов рачун. Али њему је било стало до тога, да сербском помоћу добије власт и сломи противнике; после ће, кад се учврсти, он гледати да врати све на што је морао пристати у тесном положају. Већ и при преговорима у Србији било је доста тешкоћа; и мада зависан од Душана, Кантакузен се дуго бранио да прими увете који су му постављани. За Кантакузена се много заузимала краљица Јелена. Да се нађе решење био је чак сазван и сабор од 24 сербска великаша, на коме је главну реч водила краљица. Њеном утицају и потпори великог војводе Оливера успело је, да нађу то посредно решење, које је остављало отворена врата на обе стране. Кантакузен се могао тешити, да тим решењем Србима стварно није још ништа дао; преговори и расправе око начина провођења могу трајати месецима, а дотле може избити стицајем прилика или случајем и неки по њ и Грке срећнији излаз из целе ситуације. Душан је опет добро видео, да му ова криза у Ромеји може добро послужити да прошири Србију, и кад већ једна страна тражи његову помоћ он је гледао да је и добро наплати. Понуђено Кантакузеново решење није му било много по вољи, али га је, под утицајем краљице и њених једномишљеника, примио, рачунајући с тим да ипак све обрне у своју корист.

У јесен 1342. год. почела је савезничка акција против Сера. На челу војске беше сам Кантакузен и сербске војводе Оливер и Вратко. Поход је, изгледа, био схваћен мало олако. Сербски војници са уживањем су пили младо вино, коме нису били много вични, и због тога су се у великом броју поболели од срдобоље; на 1.500 људи платило је главом без иједног непријатељског ударца.

Кантакузенови људи осуђивали су то непажење на чување своје снаге и кад се, због осетних губитака, војска морала враћати не свршивши ништа, један добар део Грка остави савезнике и пође својим послом. Душан је међутим, помоћу мита, добио Воден. Тај успех ојачао је Кантакузенову странку на западу и југу Балкана и још те јесени, помоћу свог нећака Јована Анђела, који је тамо био намесник, Кантакузен осигура Тесалију за себе.

У Цариграду су за то време радили свима средствима, да разбију савез између Душана и Кантакузена. Деловали су чак и преко бугарског цара Александра, свог пријатеља а Душановог шурака. Душану је странка царице Ане нудила одмах све, што му је имао да обезбеди савез са Кантакузеном, то јест читаво подручје западно од Кавале и Филипија сем Солуна, – само ако им изда, убије или бар засужњи противника. Веран датој речи Душан је одбио два грчка посланства и на пролеће 1343. год. поново је, заједно с Кантакузеном, предузео ратни поход. Једно време водио је војску сам Душан. Како је крајем 1342. год у децембру умро превртљиви ћесар Хреља, кога су вероватно прилике и Душаново незадовољство с њим нагнали да оде у Филски Манастир, где је постао монах Харитон и где је и сахрањен, то је краљ подвргао себи његову важну пограничну област. После тога је нарочиту пажњу обратио Епиру, у којој је од лањске године његова војска с успехом деловала, тако да је у јуну 1343. год. Кроја, као главни град средњег Епира била већ у Душановим рукама. Он је тад потврдио граду све раније повластице. Кантакузен је ратовао и опет под Сером, који се упорно бранио. Да покажу своју тврду одлуку истрајности у борби, они су Кантакузенова посланика, који је дошао да преговара о предаји, не само убили него чак и рашчеречили и његове комаде тела извесили на градске зидине, да буду опомена и спољашњем и унутрашњем непријатељу. Кантакузен није имао начина да их савлада и казни. Постоји и чињеница, да се сербски војници под њим нису борили са вољом и да су му у два-три маха отказивали послушност. То и неуспеси под Сером учинише, да се Кантакузен поче осећати нелагодно међу Србима. Јавила се сумња. Она се појавила нарочито од онда, кад је Кантакузен преваром добио Бер, на који је већ раније Душан био ставио руку. Сигурно је сем тога знао и за поруке из Цариграда, а у сумњи га је појачао нарочито долазак млетачког посланика Марина Венијера (у лето 1343.) од кога се бојао да ће, по жељама и молбама из Цариграда, утицати на Душана, да се дотадашњи савез раскине. Вероватно се у Србији била мало охладила и она странка, која је раније радила за њ. За Душана је већ чуо, да га је заузимање Бера, у ком се Кантакузен настанио, довело у велику јарост. Због свега тога Кантакузен се реши да напусти Србе и потражи срећу на другој страни. Упутио се против Солуна. На краљев позив, да дође на нове преговоре, није се хтео одазвати. То онда изазва Душана, који је то можда једва дочекао, да пође на њ. У исто време стизала је и цариградска флота у помоћ Солуну. Да не би дошао међу два непријатеља, Кантакузен се брзо повукао у Бер. Природна је ствар, да је после тога дошло лако до споразума између Душана и царице Ане. Да би споразум постао чвршћи би, крајем августа, верен мали шестогодишњи краљевић Урош са сестром младог цара Јована Палеолога.

Гоњен од Ромејеи напуштен од Душана, Кантакузен се беше нашао у врло тешком положају. Његова одлука створена је, међутим, брзо. Једини активни непријатељ цариградских господара беху у тај мах Турци. Против њих тражила је Ромеја баш ове, 1343. год., помоћ млетачке флоте. Кантакузен, који је и од раније имао веза с њима, затражи турску заштиту. Омар, ајдински емир, један између најмоћнијих у Малој Азији, брзо се одазва вапају угроженог, као што је годину пре спасавао у Димотици и жену Кантакузенову од Бугара. Турци с Омаром и са својом великом флотом чамаца избише ненадано на ушће Вардара. С Кантакузеном заједно покушаше узалуд нови напад на Солун. Али уједињена хришћанска флота Млечића, родских витезова и кипарског краља, које је окупио и бодрио сам папа, уништи код Халкидике турске лађе. Турци, одсечени од своје базе, нађоше се на муци. Краљ Душан, који је за то време освајао по Епиру и Маћедонији и био, у тај мах, близу Зихне, посла против тих Турака, којих је било око 3.000 људи, свога војводу Прељуба, са тешком коњицом. Код Стефанијане, између Солуна и Сера, дође до сукоба. Ту Турци вешто преварише Србе. Повучени на један брежуљак, пун грмља, они су сачекали да сербски коњаници одседну с коња и да се с напором, у тешким оклопима, стану пети уз брдо. Онда су они, за тили час, слетели низ брдо, на другу страну, дочепали се сербских коња, побили нешто људи и одјурили у Тракију, где се налазио Кантакузен (1344. год.). У Тракији је Кантакузен и без њих имао успеха, а сад је постао озбиљна опасност. Из Цариграда су звали у помоћ и Србе и Бугаре. За време тих борби у Тракији чешће се помиње неки војвода Момчило. То је један од оних на Балкану доста обичних епских авантуриста, који је као четник служио и Србима и Грцима, делујући у главном у Радопи и по јужној Маћедонији. Год. 1344. оставио је Душана и прешао Кантакузену. Његова чета била је у ствари права, и то врло озбиљна, војска и имала је на 5.000 пешака и на 300 коњаника. Кантакузен га одликује чином севастократора, а царица Ана чином деспота, само да би га придобила на своју страну и везала чвршће. Али он није веран ником. Напустио је доскора и Кантакузена и прогласио се као потпуно самосталан. Самовољан је био несумњиво увек. Оставивши Кантакузена напао је одмах његове турске савезнике, па и њега сама. Али то му беше пред главу. Озлојеђени Турци, заједно с Кантакузеном, нападоше га непоштедно. Момчило је тражио склоништа у тврдом приморском граду Перитеориону, али га грчки становници нису хтели примити, и он је, недовољно спреман, морао да уђе у борбу на пољу. Засути турским стрелама попадали су он и његови другови после храбре одбране (1345. год.). Епска песма сербска пренела је тог родопског војводу у херцеговачки Пирлитор и дала о њему и његовом крилатом Јабучилу једну од најлепших својих творевина.

Док се Кантакузен бавио на истоку, заузимао је Душан полагано западне делове Балканског Полуострва и јужну Маћедонију. У јесен 1345. год. беху у његовим рукама Берат, Валона и Канина у Епиру, и Костур, Драма, Филипи, и Хризопољ у Маћедонији. Узео је и Бер, Кантакузенову базу у том крају. Кавала, односно тад звани Крстопољ, постаде крајња тачка ромејске западне границе. Неосвојив за Србе остаде бедемима добро опасани и упорно брањени Солун, за којим је Душан жудио целог живота. Успеси које је краљ постигао од 1331.-1345. беху доиста велики. На Балкану Душан није имао такмаца. Физички већи од свих људи он је то био и као владар балканског подручја. Према Србији све су друге државе ишле у други и трећи ред. Бугарска се привијала уза њ, Ромеја се хватала за његов скут. Босна га се бојала. Душан осећа своју снагу и превласт Србије. Освојивши и значајни Серез, најважнији град између Цариграда и Солуна, краљ 15. октобра 1345. пише Млетачкој Републици са пуно поноса, да је постао "господар готово целог Царства Ромејског."

Видећи своје успехе и немоћ Ромеје Душан долази на смелу и велику замисао. Он жели да постане господар Цариграда и да на рушевинама иструлеле Ромеје подигне моћно царство једног народа, пуна полета и стварне снаге. Посед Цариграда стари је сан свих сербских држава које су се стварале око Ромеје, на Балкану и Црном Мору. За њим су тежили Симеонови Бугари, Душанови Срби и после Руси кроз готово цео XVIII и XIX век. У старом Серу, далеко на југоистоку Маћедоније, Душан ствара одлуку да прогласи Сербско Царство. Већ јануара 1346. полази његово посланство у Млетке, да пријатељску републику обавести о његовој намери и да јој понуди савез за освајање остатака европске Ромеје. Тај савез с Млецима Душану је требао највише ради флоте које сам није имао а без које је било немогуће потпуно опсести и савладати Цариград. Само с копнене стране није га дотле могао нико освојити. Али Млеци нису пристајали на ту понуду; једно с тога, што су у то време ратовали с Мађарима ради Далмације, а друго, што им није ишло у рачун, да се слаба влада Ромеје, која им је често из нужде, давала многе олакшице замени владом једне јаке и усред тога можда осионе државе.

За свечани чин царева крунисања, које је имало да видно, за све векове, обележи врхунац моћи Сербске Државе, сјајни успех генерацијама с планом прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Уз цара је требао постојати и патријарх, који ће извршити крунисање; уз царство и иначе треба да буде патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт. За крунисање није се могло ни мислити на цариградског патријарха; а на бугарског за такав чин у сербској држави није се хтело мислити. За патријарха сербског Душан даде прогласити архиепископа Јањићија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет. Пристанак за проглашење сербске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх и автокефални охридски архиепископ. Проглас, према том, није био строго канонски, него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читава акта бацила је цариградска патријаршија проклетство на ову сербску црквену тековину и прекинула с њом везе.

На крунисање Душаново, које се имало извршити у Скопљу, скупила се сва господа сербска, световна и црквена. Поред сербског патријарха нашао се ту и бугарски, а беше много епископа и црноризаца, нарочито из Свете Горе. Дубровачка Република послала је нарочито изасланство с богатим поклонима. На Васкрс, 16. априла 1346. год., крунисан је Душан за цара, а његов син, деветогодишњи Урош за краља. Србија је постала Царевина, с пуном амбицијом да замени у пола сломљену Ромеју. То казује и нова титула Душанова, која га означава као Цара Србљем и Грком – βαδιλευζ και αυτοκρτρωα Σερβιαζ και Ρωμανιαζ, и његова изрека, да му је Богородица помогла да "краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким". С том амбицијом Србија је узела на се и извесне традиције, установе и ликове цариградске империје, који су сматрани као атрибут и наслеђе царског достојанства, иако су имали у понечем чист ромејски карактер, који је извесним делом био и производ њихове културе. Рим је, речено је једном лепо, био град, који је створио једно царство; а цело једно царство стварало је Цариград. У њему је с тога гледан идеал царства, царски град по превисходству. Грци су га сами звали само Град и Константинов град, а у Срба је он добио име Цěсарь градь и Цариградь. С тога су традиције тог града, врло поносна на свој престонички положај, биле примане од свих суседа са несумњивим респектом, и с тога су и некад Симеон бугарски, као сад Душан сербски, иако политички противници Ромеје, прихватали са жудњом њен царски нимбус.

4 4 orig

Јосиф Миловук

Јосиф Миловук (Трпиња, април 1793 — Пешта, 23. август 1850) је био трговац, издавач књига, идејни творац и један од оснивача Матице сербске.

Биографија

Рођен је у Трпињи код Вуковара у Срему.[1] Имао је само основно образовање, после чега се запослио у трговини.[2]

Око 1814. је живео у Пешти, а 1823. постао њен грађанин. Бавио се трговином платна, а затим је отворио књижару. Почео је да прикупља књиге, успоставља контакт са сербским писцима. Није био богат, али се сналазио и успевао да о свом трошку издаје књиге, које је затим продавао. Како продаја књига у то време није ишла тако лако, користио је и лакши начин растурања књига путем пренумерације. У ту сврху је издавао „објављенија“, огласе у којима су се будући читаоци обавештавали о намери штампања неке књиге, уз кратке податке о њој, као што су наслов, садржај, цена, дужина, место и начин претплате.[3] Тако је 1821. сакљупао претплатнике за Вукове „Народне песме“.[1]

Оженио се 1822. Макреном, ћерком Јована Бозитовца. Свадбени кум им је био трговац Георгије Станковић,[4] а стари сват Андрија Јовановић. Имали су синове Милана и Душана и ћерку Даницу.[5]

Летопис и Матица сербска

Мада је био веома добар трговац и издавач и притицао у помоћ писцима у материјалним неприликама, његова помоћ није могла бити безгранична.[4] Када је сазнао за опасност укидања „Летописа“, због финансијских проблема, пошто није доносио очекиване приходе,[6] био је вољан да преузме на себе његово издавање,[4] под истим условима за његовог уредника Георгија Магарашевића, под којим је издаван до тада. Миловук му је платио први број за 1826. и послао хонорар за наредна два.[7] Међутим, водећи рачуна о својим трговачким интересима, због страха од могућих губитака, убрзо је одустао од намере да часопис издаје сам и одлучио је да потражи ортака за такав подухват.[4] Најпре је позвао свог шурака Гаврила Бозитовца и предложио му да свако од њих уложи износ од 500 форинти, као основни капитал. После краћег времена, 18. јануара 1826. Миловук је позвао на учешће још неке своје пријатеље, пештанске трговце Андрију Розмировића, Георгија Станковића, Петра Рајића и Јована Деметровића. О подухвату су обавестили и бечког трговца Симеона Шићара, који је његову намеру похвалио и препоручио му свог пријатеља у Бечу, Константина Константиновића. Сви су одмах прихватили Миловукову идеју, али су у погледу новца показали известан опрез и поред тога што се није радило о великој суми улагања.[4]

Договорили су се да одрже заједнички састанак, на коме је учествовао и Јован Хаџић. Састанак је одржан у кући Јована Деметровића и тада су одлучили да сваки од учесника положи обећану суму до 24. јануара/4. фебруара 1826,[4] те да ће се фонд даље увећавати приходима од продатих књига.[8] Од тада су се састанци одржавали готово сваког дана. На састанку од 31. јануара/12. фебруара донели су одлуку о оснивању друштва, а сви присутни су дали изјаву о неповратном поклону својих улога друштву. Јовану Хаџићу је поверена изради правила и назив друштва и он је на састанку 2/14. фебруара приказао готова правила, скицирао план будуће делатности и предложио да се друштво назове Матица србска. На састанку 4/16. фебруара оснивачи су приложили сваки по 100 форинти и усвојена је концепција о оснивању књижевног друштва, а не новчаног фонда за издавање „Летописа“. Тада је изабрана и прва управа Матице сербске: Јован Хаџић, за председника, Јосиф Миловук за деловођу, односно манипуланта, а Јован Деметровић за благајника.[4]

Први задатак у раду удружења је било проналажења претплатника на „Летопис“ и поред тога што се часопис у Статуту није ни помињао. Пошло му је за руком да сакупи, како претплатнике из Пеште, тако и по свим већим метима у којима су живели Срби. Међутим, већ на седници у мају 1826. дошло је дошло до његовог разлаза са Матицом сербском и он је прецртао свој потпис са оснивачког акта, а на његово место доловође је дошао Андрија Розмировић.[9] До разлаза је дошло из више разлога. Док је Хаџић Матицу видео као друштво које би представљало сербску културу у Европи,[5] било узор и другим будућим матицама међу славенским народима,[10] радило на просвећивању народа и чак није сматрао за неопходно да друштво пријави властима,[5] чиме је искористио Миловукову првобитну идеју и прилагодио је својим погледима, Миловук је Матицу видео само као трговачко-књижарско и издавачко предузеће,[10] за издавање „Летописа“ и књига.[5] Покушавајући да буде практичан, упозоравао је да Матица може имати неприлика, ако пропусти да своје оснивање пријави надлежним властима.[4] Осим тога, Хаџић је био велики противник Вукове реформе језика, сматрајући да језик не треба мењати, а Миловук је био велики Вуков поштовалац, коме се после разлаза још више приближио.[5]

Полемика

Пошто је Магарашевић објавио књигу „С пута по Србији“ (1829), у којој је славио Јована Хаџића, као оснивача Матице сербске. Миловук је ушао у полемику и одговорио брошуром „Зачатије и истино основаније Матице сербске“, али су Хаџић и Магарашевић побијали даље његове наводе у брошури „Толкованије делца под именом Зачатије“, па им је он одговорио брошуром „Протак за толкованије и красну ону кулу у селу које је у у Летопису частици 18-тој печатано“[2]

После разлаза са Матицом

Наставио је да се бави издавањем књига, чиме се успешно такмичио са Матицом, објављујући далеко разноврснији избор књига. Удружио се са Гаврилом Бозитовцем,.[9][11] који је такође иступио из Матице сербске.[9] Издавали су дела сербских аутора, алманахе, географске карте.[2] Већ исте године 1826. издали су „Христоитију“ и „Венац от алфавита“, Доситеја Обрадовића, а наредне 1827. „Карактеристику или описаније народа по целој земљи живећег Аврама Бранковића“. Такође је сам издао „Зорицу“ Симе Милутиновића Сарајлије,[9] која је у то време представљала сасвим нову књижевну врсту,[12] затим „Неколико стихова о возбужденију србског витеза Милоша Обилића против Скопљак Сулејман-паше године 1816“ (1827) Петра Соколовића, „Имеслов или Речник лични имена разни народа славенски“ (1828) Јована Пачића и Јана Колара , „Кнез Лазар, цар србски“ (1831) Јефте Поповића, „Живот и витежка воевања славног кнеза епирскога Ђорђа Кастриота Скендербега“ (1827), Јована Стерије Поповића, „Владимир и Косара“ (1829), Лазе Лазаревића. Помогао је Вуку Караџићу да изда „Даницу“ за 1829, а у знак захвалности Вук му је написао посвету у забавнику за ту годину.[9]

Издавачким послом се није бавио само као трговац, такође је настојао да помагне појединих књижевницима[11] и читаоцима. Следећи Вуков пример, године 1827. је поклонио књиге библиотеци сербске црквене општине у Пешти.[12] Био је један од 48 приложника „Библиотеке вароши београдске“, коју је 1832. године основао Глигорије Возаровић у својој кући.[13]

Од 1826. је издавао „Образоизанија славни Срба“,[11] бакротиске знаменитих Срба (цара Душана, кнеза Лазара, краљевића Марка, Милоша Обилића, Јована Рајића, Доситеја Обрадовића и других[5]). Радио је и друге врсте послова, као што су уметнички цртани и писани натписи на гробним споменицима, као и друге врсте натписа, на свим познатим језицима.[14] Књиге које су штампане у меком повезу имале су броширане корице и украшаване су вињетама, са националним обележјима. Вињете које је израђивао Миловук у Пешти су биле најлепше, а међу њима су посебно лепо урађене вињете са ликом Милоша Обилића.[15]

Како би омогућио лакше и јефитније издавање књига, године 1833. је дао иницијативу за оснивање „Књижевног друштва“. На Ђурђевдан те године је окупио доста заинтересованих, међу којима су били Јован Виловски, Јан Колар, Лаза Лазаревић, Ђорђе Мушицки и други, али нису добили сагласност митрополита Стратимировића, као ни аустиријског цара.[2]

Дела
„Зачатије и истино основаније Матице сербске“, Будим (1829)

„Протак за толкованије и красну ону кулу у селу које је у Летопису частици 18-тој печатано“, Будим (1829)

„Књигоименик“, штампани списак књига - каталог, Будим (1833)

Извори
1,0 1,1 Славица Мереник (2014), стр. 576

2,0 2,1 2,2 2,3 Властоје Д. Алексијевић (Савременици)

Љубомир Дурковић-Јакишћ (1963), стр. 6

4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Живан Милисавац (1986)

5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Славица Мереник (2014), стр. 577

Радован Мићић (1993), стр. 31

Радован Мићић (1993), стр. 32

Радован Мићић (1993), стр. 33

9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Радован Мићић (1993), стр. 34

10,0 10,1 Код два бела голуба (24. 2. 2011)

11,0 11,1 11,2 Љубомир Дурковић-Јакишћ (1963), стр. 7

12,0 12,1 Радован Мићић (1993), стр. 35

Љубомир Дурковић-Јакишћ (1963), стр. 99

Љубомир Дурковић-Јакишћ (1963), стр. 28

Љубомир Дурковић-Јакишћ (1963), стр. 50

Литература

Матица сербска: Сербски биографски речник, аутор: Славица Мереник, уредник: Чедомир Попов, Нови Сад (2014), стр. 576-577, бр.: 6, Мао-Миш, ИСБН 978-86-7946-149-0

Историја Матице сербске, аутор: Живан Милисавац (1986), стр. 108-138, бр.: књига И (1826-1864.

Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића, Биографско-библиографска грађа, уредник: Властоје Д. Алексијевић , бр.: свеска 6, М.
Код два бела голуба, уредник: Миља Милосављевић Матијевић.

Завод за издавање уџбеника СР Србије: Историја сербских библиотека (1801-1850), аутор: Љубомир Дурковић-Јакишћ, Београд (1963).

Библиотека Матице сербске: Георгије Магарашевић, први уредник Летописа - о двадестогодишњици рођења, аутор: Радован Мићић, часопис: Годишњак Библиотеке Матице сербске, уредник: Миро Вуксановић, Нови Сад (1993), ИССН 0351-3580, бр.: 1992.
Литература :

ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан, Душан, цар сербски (1308-1355 - Биографија), Пешта, година 1831, издавач Миловук, Јосиф.

Владимир Ћоровић, ИСТОРИЈА СЕРБСКОГ НАРОДА, прва књига, издавачи "Глас сербски", Бања Лука "Арс Либри", Београд 1997.

*

Извор и назив дела :
Наслов : ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан
ПОПОВИЋ, Јевта - Свеславије или Пантеон. Св. 1, Душан
Стране :
Место : Пешта
Година : 1831
Издавач : Миловук, Јосиф
Предметне одреднице Историја
Душан, цар сербски (1308-1355 - Биографија) (Цела)
Сигнатура Р19Ср III 307/1.1
COBISS.SR-ID 26323719
Језик : сербски
Аутор: ​Крсто Крцун Драговић